Синоћ сам причао са Драгињом(1), надугачко и нашироко. Оно, не бих умео да препричам шта смо причали, ал' углавном се свело на то да ме убеђивала да је овде боље, а да није сигурна да би сад умела да се снађе да живи у старом крају.
За протекли сат се наоблачило, још не јако, и ветар се мало појачао.
Е, јуче сам се частио. Купио сам ножну пумпу за гуме. Јесте да свака бензинска пумпа има компресор, али у овом крају сви компресори раде на ситниш - у Ебергу је скоро свуда било бесплатно. Пошто никад немам ситно (јер то углавном Лена покупи), решио сам да прогласим независност, а и да имам разлог да проведем нешто времена напољу. Приде, намеравамо да се снабдемо бицикловима, а ова пумпа има и оне адаптере. Чак мислим да можемо да напумпамо и ону лопту за базен. Њу намерно држимо мекану, да не исклизне из прстију, али је сад сувише мекана.
Онај "интервју" што сам урадио за Горану је одлично прошао, сад тражи још :). Каже да наснимим још те приче па да јој пошаљем, а она ће то да употреби у филму (или шта ће то већ да буде). Треба да буде о неком глумцу којег стално снимају па га после избаце у монтажи, тако да има богату филмску каријеру од које не може да покаже ништа.
Одох да радим још док имамо струје.
Последње набавке пред олују. Купујемо плински решо и две патроне плина, као и ону светиљку што се качи уместо горионика. Пишем Горани
Овде већ закуцавају шперплочу на излоге, почев од хотела на обали. Овде је само севен илевен закуцао, засад. Ми смо овде мало вишље, тако да би ударни талас имао мало да кривуда док стигне довде. Засад, како изгледа, Изабела је намерачила да крене западније од нас; ми као остајемо на источном крају погођене зоне. Више би била проблем поплава, колико видим, што не би требало да је проблем, овде има ових језераца на све стране, која би требало да то прогутају. Једино ако нареде евакуацију, ето нас сутра увече.
Струје је нестало данас пред ручак, искључили за сваки случај, а дунуло је како треба негде поподне. Из стана и није изгледало нешто страшно, јак ветар, љуља гране насумице, тамо амо, кида ситније гране, лишћа на све стране, све мокро. То је некако прошло до поноћи и онда се смирило. Звук је већ друга прича - стан нам је на углу, спољна облога је ребраста, на улазу нема врата, степениште је отворено, тако да то хуји и свира за сваки јачи ветар. Сад је то већ био цео оркестар.
Тек сутрадан смо видели размере штете.
Ево шта сам писао мојима већ тридесетог, кад смо добили струју:
е, коначно да добијете струју. Па сад се види колико је Америка "велика" земља. Шта је пишљивих 17 сати, колико је град Зрењанин био без струје после оног кијамета 31. августа према 268 сати у ВБичу !?! Нека се види ко је велики, па да буде велики и на овај начин.
Вала баш. Оно, ми смо ваљда последњи који смо добили струју, остали су добили за три до пет дана, углавном. Али и то је да се смејеш. Читам сад да их Немци зезају - код њих је још пре неку деценију и у последњем селу укопана струја, над земљом су само далеководи.
Ако се ништа друго није могло тако хитно да уради, то је да смо за неколико сати добили воду, а за 17 сати струју. Живот је могао да иде даље, а остала штета се у наредним данима полако отклањала.
Све нешто покушавам да се сетим - кад су нам бомбардовали велике трафо станице оним графитним влакнима, колико је оно сати требало да се систем опет оспособи - мање од 12 или мање од 24? Сад ми је јасно како су тако могли да се зезну - знајући себе, рачунали су да ће цела земља бити паралисана бар недељу дана, а пошто смо ми на технички заосталом Балкану, онда бар две недеље. Једна згодна страна америчке медијске изолације, згодна за велики бизнис, је што народ нема појма како је у другим земљама, мисли да је свуда као код њих или горе, па се и не буни.
Што се обавештавања тиче, није вам ни требало, јер сте видели око себе шта се дешава, а без струје могао се слушати само транзистор ко је имао.
Нисмо бог зна шта видели, јер смо се возикали само да припазаримо шта нам треба, а док смо купили бициклове, главнина је већ посклањана. Занимљиво да ниједан семафор није пао, иако висе на штанглама попреко изнад раскрсница, и то се пружају преко три траке - веома тешко и далеко пружено, али коњски урађено. Најсмешније су ми бандере са светлом поред аутопута - отприлике сваку шесту је ветар окренуо да осветљава банкину.
Јуче су коначно почистили наслаге борових иглица са нашег паркинга. Сад се већ види које је боје асфалт. А ону стазу око базена не знам кад ће - тамо се бетон не види од гранчица, иглица и шишарки.
Наши медији су нас обабвестили да се и храбри председник Дз. W. Буш на време склонио из беле куће, јер су га вероватно његови саветници упозорили на опасну Изабелл(3). Што је сигурно, сигурно је, а ситне рибе пљуцкавице нека остану на својим местима и чекају неман.
Он мора да да пример оружаним снагама. А овде су ови летећи бродови (личе на авионе, али полећу из морнаричке базе, мора да су бродови) збрисали два дана унапред, и вратили се тек три дана након што је госпоја прохујала овуда. Бар смо имали пар дана тишине. Чујем да су и ратни бродови испловили неколико дана унапред. Ништа их не сме изненадити :). (4)
Сутра или прекосутра би Тоза и ја требали да почнемо са кувањем дуња и да ми Тоза постави цреп збачен 31. августа. Јуче нас је посетио Прлетић, па смо се поред осталог договорили да, док је лепо време заменимо оних неколико црепова на вашој кући, Морам предходно да процуњам по тавану да видим да ли имаш резерве црепа, односно да набавим нови.
Не знам да ли ми је шта остало - моје резерве црепа су углавном утрошене кад је оно падало са Лексиног крова. Ако је остало пешес комада.
Питао сам те у предходној нашој поруци да ли сте добили лекове од Драгиње и Јанчија, а ти нам ниси одговорио. Можда је и добро што нису послали за време посете Изабелл.
Сваки пут заборавим да кажем - ја сам Драгињин број нашао на писамцету које је приложила у пакет. То је стигло још онда - сад више не знам колико дана пре Изабеле, мало ми је календар затрпан шишаркама :).
Многи су се интересовали за вас после овог невремена: тетка Милица, Живана и Стојан из Бртога, Стојановичи: Станка и Снеца и други.
Да имам времена па да напишем подугачак чланак о томе како се овде управља кризом и како се заводи цензура на обавештавање - Слоба је мачији кашаљ - па да се крстите само колико је код нас све то слободније. То би био стварно текст да се препричава и шаље даље. Од петка смо сасвим престали да слушамо радио, јер ништа нема да се чује на њему. Кад помислим да је Ђоко Вјештица своју емисију смислио слушајући амерички радио... али то је вероватно било у Њујорку, где би у року од десет минута имали побуну на улицама кад би овако нешто покушали. Овде, међутим, нико ни абера не даје на то што нико ништа не зна. Једна једина станица (из Северне Каролине - близу су и добро се чују) је покушала да пошаље репортера у најугроженија места, на она острва где смо пре три године ишли на летовање, али га нису пустили ови из ФЕМЕ (савезна агенција за управљање хитним стањима - власт изнад власти). Имао је прописана овлашћења, али су му тражили још нека за која није ни чуо да постоје. Нико није објављивао ни где има где нема струје, једино смо чули да су два тунела у Норфолку под водом(5), и да су мостови према тим острвима затворени, и да на острва може да се врати само ко има да покаже папир да живи или ради тамо.
[ту већ постаје језиво, наиђе тако олуја и одједном се појаве наоружани момци у црном и терају те да напустиш кућу, или ако успеш да останеш, знаш да било кад могу да те упуцају без сведока, наводно бранећи куће од пљачкаша, чак и ако сам у ствари јуриш пљачкаша]
Пре неки дан је долазио Болди. Тренутно је овде на одмору(6). Ја сам био у винограду. Са мамом је причао да му је Јоја отказао, па сад нема ко да одржава програме које још имате у коришћењу код муштерија. Предложио је мами да, обзиром да има неколико рачунара, новије производње од нашег, замени наш једним од њих. Јасно да је мама пристала. Данас сам га потсетио на то, јер је свратио на пар минута за неки његов балон. Каже да то није заборавио, али тек идуће седмице, јер су за ову распродати. Додађе да ...ћемо доћи да премонтирамо... . Питао сам га ко ће доћи са њим, кад знам да је сам остао у Аласу, одговрио је син (млађи) и он.
А ми се бунили у ДБА што је Сале од њега почео да прави породичну фирму. Пала књига на два слова.
А Јоја га је поштено зезнуо - Болди је рачунао да ће да га веже уговором, па му тако под уговором дао да ради наше преостале муштерије. Он сад лепо отказао уговор и ради сам. А код нас тужити неког... ево читам да ДБА тужи Блажу Врбовића и Брату што су покрали сав софтвер и продају чак и ствари за које ни не знају како раде. То би требало да иде по хитном поступку, да тужени не би имали времена да уклоне доказе - па је тај хитни поступак трајао девет месеци до почетка процеса.
Пиши нам како су наши у Ричмонду прошли са Изабелл(3) ? Да ли је тамо било више штете него код вас ? Код њих је вероватно било краће време без струје, јер си нам још у суботу писао да код њих има.
У суботу смо и били код њих. Опет смо им напунили фрижидер, па смо још искористили прилику да ја освежим шта имам на рачунару (понео сам лептоп и тамо се укачио у мрежу). Онда смо погледали Нинину машину и установили да јој је прегорело нешто на плочи, па смо наручили нову плочу, процесор и меморију, а и припазарили смо јој и ново напајање (она кутија у којој је вентилатор - та изиграва исправљач), па смо и себи наручили дуван и цигаре.
По Ричмонду баш и нисмо приметили неку штету, али ми ионако пролазимо само кроз неколико важнијих улица у центру, где нема много дрвећа, или идемо около аутопутевима, где је све већ било посклањано и сређено, трава ошишана.
Какав је то бежични телефом којим си нам се јавио. Да ли је то неки апарат који је јачи од мобилног. Чули смо прилично добро.
Бежични је онај наш стари - то је онај апарат у два дела, један се качи на зид и у утичницу, а други преко антене комуницира с њим и може да се носи тамо овамо. Овај нови смо купили будзашто, некомплетан и без кутије - али је то класични телефон из једног дела, који може да ради и без струје.
Струја је најзад стигла двајздеветог.
Нисам веровао да ћу од блата правити Електровојводину. Мислио сам да су они најгори курајбери на кугли земаљској (после Аутобанде и још пар горих), ал' Дамињан Врџиња Пауер их је претекла за десет дужина!
Проблем је био у пар бандера које су пободене у онај рукавац од баре што се пружа поред нас, е то је пало у воду са све жицама. А овамо као још у уторак послали процењивача да установи зашто наше зграде нису добиле струју још пре осам дана као остали... фирма, удри ме до зоре. И ово што је сад поправљено, радила је екипа из Нове Каролине, не њихова.
За време док смо били без струје, купили смо и бициклове. Бар да се возикамо док немамо шта да радимо. Мој је платио Орион, из буџета за рекреацију; неких 80$; друга два, по 60$ смо из џепа. Узели их у Волмарту, па су се њих три на њима одвезле кући, нема шансе да их сва три потрпам у Королу. Или сам ја понео један, или... некако, не сећам се.
Комшије из наспрамног блока су добиле струју трећи дан. Наплаћивали су онима из нашег блока по пет долара туширање.
Међу стварима које смо напазарили за ову прилику је био и транзистор, малецко нешто, са звучницима величине две батерије типа Р20 једна на другу. Већ пише горе како смо се наватали вести, него смо у том натрапали и на неку десничарску чантраоницу, где је микрофон држао некакав Мајкл Севиџ, скроз веран свом презимену (тј. Дивљак). Такав безобразлук, није ниједном пустио госта да заврши реченицу, само се драо преко њега чим овај каже три речи, ма из места ми је дошло да му одем тамо и убијем бога у њему. Цео незаборавни доживљај је трајао не дуже од три минута, и годило ми је - ако ми опет падне притисак, зваћу вас да ми га дигнете.
Око четвртог дана, цркавајући од досаде, сетим се да сам недавно одштампао своју последњу СФ причу, па кренем да на празним левим странама убацујем, руком, додатна поглавља, како ми је шта падало на ум. Испало је да је тога било доста, осладило ми се да мало мењам главу, да не размишљам тастатуром него оловком. А оловка је била оно чудо што је у Биг Лоцу коштало долар туце, желатинска црна (нема плавих), лепо клизи кад пише и не мрљави. Писао сам нешто и у свеску, кад је требало превише тога да убацим на исто место. Добро ме кренуло, а ту се и завршило. Нисам више написао ниједну нову, нити завршио неку другу, раније започету.
Осми дан сам однео Небојшу до рецепције, понео миша, подлошку, каблове, службени мобилни, уштекао се тамо, некако наминцао и интернет, и кренуо да радим. Није баш било згодно, незграпан је тај сто, миш предалеко, лоша столица, а од слушки само они дугмићи, што није нимало помагало док су ме надлетали сви они авиони док су се враћали у базу. Ал' ајде, накуцао сам нешто радних сати, понешто и урадио, пропратио шта има ново, чак се и издиванио с некима, ал' добро, то сам могао и иначе, имао сам тај мобилни.
----
(1) Драгиња Сејина, ћерка оне Данке Сејине, види лето 1966. Живи у Чикагу.
(2) јок, не треба адаптер, на гумама за бициклове су сад исти вентили као за кола; требало је то да знам, већ сам имао бицикл пре три године. Можда је брже нестао бицикл него притисак у гумама.
(3) дух енгрпског је већ толико јак, да ћале не пише ни по српски Изабел, ни по енглески Isabel, него тачно пола пола.
(4) за ово смо вазда зајебавали своје територијалце и резерву, јер су држали низ вежби крајем седамдесетих и током осамдесетих, под паролом „ништа нас не сме изненадити“, без везе скраћено на НННИ (кам га С?), па онда вежбу откажу због кише.
(5) јака ствар, та два тунела се поплаве чим пљуне мало јача киша, бар трипут годишње
