15-II-2013.
Паковање. Решили смо да одспавамо код Лене, јер као и увек, са Сурчина се за САД полеће око 6, а онда се негде дуго чека на преседање, јер добијамо најгоре термине. На десетине начина нам се ставља до знања где нам је место у њиховом поретку ствари, па и овако. Њихови грађани не морају да се дижу тако рано, њима полеће око 11, а ови из, шгјз, Финске или Грчке не морају да се нацртају три сата унапред.
Те смо прво свратили до ћалета, шкљоцнули опет једну четворогенерацијску (око 14:30) и стигли до Лене око 16. Ендер је возио па сам се нашкљоцао оне ругобе дуж ча-ча-ча крај (Борча, Овча, Крњача), која свуда изгледа исто. Виђао сам то и по САДу (било која дућанска улица, нпр. 29 у Ебергу или Бродска (Броуд стрит :) у Ричмонду, па једна што иде од Будима на север упоредо с Дунавом, а и Београд, наравно, има неколико. Ова је ваљда најдужа, 5км мислим. И како већ бива, има један ускурац семафор, платио неко да се код њега стоји и докона раја гледа у његову фирму док чека зелено. Баш као што је и код „Банкрот клинике“ на тој Бродској био један. Ово све само минимално сређено, свуд трагови блата а блатњаво није, канали пуни пластичних боца, склепане табле са натписима, отпади, радионице са двориштима од угаженог шљунка или шљаке и барама а не избетонираним, па тако 5км. Суморно, скоро мрачно, па изгледа још горе, фотке једнако ружне као стварност.
Лена бар има леп поглед на Панчевац и тај ча-ча-ча крај, боље изгледа издалека. Поглед надесно је бар живописан ако не и живахан, ту је Ново гробље (старо бар 80 година). Поседели, попили кафу, Раја нас забављао. Онда смо око 20 отишли опет до Пахуљице, последња зглавна вечера пре полетања.
Након толиких роштиља, гулаша и сличних баханалија, падне ми на ум да питам за сармице од зеља. То зеље је нека пузавица, са лишћем већим од шаке; ако нема тога, завија се у винов лист. То је у четврт мање од нормалне сарме, одлично иде са павлаком или киселим млеком. Рачунао сам да вероватно немају, гужва је а ово је прилична зајебанција да се направи, ал' јок, имају. И испало је одлично. Ендер је наручио ребарца... и толико му се свидело да је наручио још један тањир. Е кад неко наручи да јоши (в. Кућни), то већ привуче пажњу цигањске банде. Ово ми је ваљда најјачи снимак ове године. У ствари, тражио сам овај датум и написао овај чланак само зато да имам где да ставим фотку.
Банда је лоше проценила да ћемо пасти у севдах и гађати их парама. Умеју они тако да се намећу, дођу до стола и само тамбурају. Кад виде да нисмо загризли, оду даље, а видели су. Нисмо их звали.
Ендер је чак телефоном снимио празан тањир, са коском и остатком кромпира.
Само да приметим да је Пахуљица била штогод пицнутија него иначе, те подвезане завесе, те тканина преко столица (и наслона!), везене шустикле по столу, цвекласто бордо салвети... и онда на столу обичан хотелски карафиндл од хромираног челика. Некако се човек разочара.
Онда смо се вратили до стана и некако распоредили четворо одраслих и клинца на тросед и помоћни кревет. И успели да ухватимо солидна четири сата сна, до око пола четири. Још једна кафа, па на сокак. Стигли на аеродром на време.
У 14:30 смо нас двоје већ били у Петерхиду, колико да оверимо стање. Цветају висибабе... шта, још увек? То би требало да је било пре три недеље.
У 19 сам седео са ДЦ-99, бирали смо фотке за изложбу. Опичен осећај - све исто као некад, мање више исте фаце гледају фотке на исти начин, износе предлоге... а опет, све скроз другачије, нема папира, бирка се са екрана, имамо лептоп и пројектор. Са мојим фоткама је ишло лако док нисмо свели на три, а онда сам тешком муком избацио једну. Био Јози, био Мишко.
Спомиње се: ДЦ-99, Ендер Аквила, Ененберг (Еберг), Јелена Средљевић (Лена), Јошка Апро (Јози), карафиндл, Кућни речник, Мишко Ленђел, Пахуљица, Петерхид, Рју (Раја), на енглеском