02-X-2023.
У недељу смо чак устали релативно рано, попили кафу на тераси. Наоблачило се, и облаци замутили околне планинске врхове. Приметим да Јода има друштво у живахним бојама, те не одолим прилици да шкљоцнем. Једини паркинг у граду где су сва кола у боји. Занимљиво како нико, па ни ја, не паркира испод тог оџака, који још није пао. Мада ни друга два не изгледају много боље.
Око пола десет ајде опет у шетњу. Нешто је било захладнело, а нова кошуља из секендице са кратким рукавима, и зебу лактови под јакном. Одемо у другу, па нађем чак две кошуље, у занимљивим бојама. Волим да пазарим одећу у бањским секендицама, још нису добили наређење да сва одећа има да буде сива. И она је купила неку јакну, црну. Нема баш свега у боји.
Доручковали неке интеграљене погачице, више као штапић а са зрневљем, и некакав „планински јогурт“ од 2 деци, и даље побољшан на 0,18 литара. И укус му је био мало чудан, ал' не верујем да то краве баш сваког дана једу баш ту траву од које се запати такав мирис. Уосталом, млекара се зове „милк хаус“, не верујем им ништа.
На тргу онај клинац опет злоставља хармонику, ал' сад му је ту и старији брат, који бар уме да свира. Нешто даље свирају два клинке, много боље од њега, на две дугметаре. Још даље неки чича са све шајкачом и опанцима свира у фрулу, и то баш лоше. Тј не греши он ноте ни ритам, то јесте колце, ал' јако често дуне јаче него што треба па добије октаву изнад све на погрешним местима, и брате у туце тактова је измешао три кола. Да се бар курче са неким инструментима које никад нисам свирао, па ајде, ал' овде у оба случаја знам понешто.
У некој књижари нађе комплет осам епизода неке манге, солидан превод на српски. Јапански стрипови умеју да буду баш сурови, а овај је баш на ту страну, али то је прича коју Раја већ зна, играо је то пре две године, а и Виолета је гледала „Кубо“ још 2016.
За ручак решимо да се не зајебавамо са одласком до Пећине, јер нит смо за планинарење, нит сам расположен да померам кола и возим планинским путем, а и ко зна да ли раде, крај је сезоне, почео је октобар, већ доста ствари по граду не ради. На главном сокаку баш и нема неке кафане где се може појести нешто кувано, то све кафићи, пицварнице и роштиљи - што није лоше, претпрошле године смо у „Зеленгори“ добили по пљеску величине тањира. Кренемо у бочне сокаке и наиђемо на „Сплендид“, што јесте на енглеском, ал' ми се више чини да је прича на тему како је газдина баба некад одседала у том хотелу у Дубровнику. Кућа делује старински а пицнута, све чисто и уредно а и шарено. Истина, има телевизоре на крајевима ал' срећом без звука. Чује се само локални радио, који и није тако лош и не претерује са рекламама, бар не сад у вансезони. Видимо да имају раднички мени за 900 динара, што се код њих зове „комплетан ручак“. Питамо келнера шта ту улази, каже чорба и готово јело, од којег има... наређа неки пасуљ, гулаш, мућкалицу и још нешто, нисмо га ни слушали после мућкалице. И баш је било добро. Јеби се, Баласевицу.
Још је поврх свега донео и по колач, пише тамо да следује и десерт. Ма, уби нас с клопом, ал' издржали смо до собе, и онда одвалили добра два сата дремке. Врата терасе одшкринута, таман свеж ваздух, ма милина. Око 16:10, кад смо устали, указало се и сунце, па сам за тих 70 секунди штрикнуо четири фотке, мада је на последњој већ понестајало сенки.
Следећа шетња, коју смо гледали да развучемо да нам траје до вечере, нас је одвела у доњи део парка, где је било много празних клупа, јер народ не уме да цени ове фонтане што раде на суву воду. Изнад глава нам пролете јато врана. Видели смо их и синоћ, са терасе, ал' овде сам успео да их шкљоцнем спрам неба - да сам их снимио оданде, не би се ни виделе, као што се није видела ни она зеба што је стајала на камичку у Моравици, јер је око ње било још три квадрата тог камења - шарена позадина, сличне боје, невидљива. А ово са вранама, или црна веверица у парку, е то се види.
И седнемо код оног истог где смо јуче попили кокту, по један зајечарац од 0,5. Слушамо причу о хотелу преко пута, који зврји празан већ коју годину, купио га неки па није знао шта би с њим, треба штогод и уложити... Сад нит да га обнавља нит да га продаје, зајебо се... А неки ноћни чувар, што се сад отмено зове секјурити, је бар три пута улазио излазио, час закључавао час остављао откључано. Већ смо сложили причу да хотел у ствари ради, али дискретно, као јебодром, собе на сат, а та риба, што шета испред и сваки час телефонира, мора да пизди што су је већ тројица испалили па се све нада да ће бар овај четврти да дође... И „онда дођу да нас ухапсе јер како да објаснимо одакле знамо то све“.
Вежбао сам технику пуцања преко рамена и иза ћошка, онако из руке без тражила, широким сочивом па шта упадне. Већ дуго то радим, ал' тек понекад, кад ми наиђе надахнуће. Овог пута ми је нешто често наилазило, ал' све нешто надесно - јесте, дешњак сам а и еос70 је за десну руку, ал' ајде да пробам преко левог рамена, као што ме оно Ивићка беше нацртала... и добијем ово. После сам се питао шта ми је то замутило леву трећину кадра... ах, да, коса, још увек имам за толико.
Следећи снимак је одсјај светла како се одбија од сточића па кроз криглу, добре боје, ал' то сам већ дваес пута снимио. Јес да лепо изгледа ал' понавља се, нема везе што целе године нисам пио пиво, имам таквих из ранијих година.
Вечерамо опет ону јагњетину у соби, ал' сад имамо и кајмака и сира, и остатке од оних погачица од јутрос. Покушавам да се укачим на нечију мрежу, има их десет у згради а једино наша соба нема, и све траже лозинку. Покушам са два три проста штоса, а јок. Добро је што не гасим машину, цимет је увек на спавању и само га будим кад ми треба, па је впас остао отворен, те тако мало ређам мало пијуцкам кафу, она чита ону мангу и гле, некако нам се приспава већ после десет. И легнемо.
И устанемо око четири. Шта сад... ајде кафу. Попијемо по пола или мало јаче, па се вратимо у кревет. Па се пробудимо пре седам, довршимо ону кафу. Скува она другу бојлерушу (в. Кућни), седнемо на терасу, опет је сунчано, дивота. Примети она нешто на зиду, близу горње шарке од терасних врата... гле, шишмиш. А учинило ми се да сам их видео синоћ како лете овуда. А гле како није црн, осим по крајевима. И не виси наглавачке [ипак виси, што смо установили док сам ово писао па смо мало боље погледали фотку]. Одоше стереотипови до историје, да виде шта је то ропотарница и чега тамо има.
Док смо пили следећу кафу, кренем опет да шврљам по локалним мрежама и набодем две отворене, где не треба лозинка. Искористим прилику да укеширам путању у навигацију на таблету, а на Цимету погледам ту мапу, куд се то пролази око Смедерева.
Нисмо били расположени да се пењемо још једном на трећи спрат, доста је и ових десет-петнаест пута, па смо све спаковали што у ранац што у цегер, да можемо све одједном да однесемо у Јоду, само је било питање шта ћемо са кључем. Окренем ту Ану, каже ма опуштено, само оставите кључ на столу, нема проблема. Спустимо све ствари, потрпамо их у Јоду, па ајде у шетњу. Одемо опет до оне пекаре од јуче и поједемо по један људски бурек. Опет онај јогурт... А ни народњаци се нису много поправили од јуче, све глупо до глупљег. Има четири стиха, од којих први и трећи имају исту мелодију, а четврти се развлачи на мујезинско запевање, и онда се то понавља. Иста четири стиха. Петнаест пута или колико већ. Песма, ако се може та реч утрошити на ово, са мање од двадесет секунди садржаја.
Још шетње, јер хоћемо да купимо торту да понесемо деци, а тек је пола девет. Дућанџијка је ту, ал' не сме да отвара. Ни не инсистирамо, знамо шта им раде инспекције, прекорачиш радно време за пет минута, тап казна. Ено низ сокак оном Кинезу пореска привремено затворила радњу јер, каже, није редовно пријављивао пазар. И, наравно, припишало ми се, а и да нисмо оставили кључ, нећу вала опет на трећи спрат. Него кренемо за путоказом кроз парк и нађемо, гле чуда, јавни веце који ради, чуј ради, све исправно. Једино што је унутра чучавац, али нов, па сам то ушкљоцао, фотка је уз тај чланак. Њој је баш недостајало технике, никако да устане из чучња, ухватила се за оквир од преграде па некако. Одвикли смо се. Немам појма кад сам последњи пут чучнуо тако, 1981. можда?
Још једна пуш пауза уз фонтану на суву воду, и дочекамо девет сати, узмемо торту и још три колача, однесемо то до кола и кренемо - 9:18. И већ у старту смо имали паузу, асфалтира се улица којом се излази према Алексинцу. Ех, Сокобањани, па зар баш на оба краја истовремено? Но, дочекамо и то, и негде код Краљева (села са тим именом, пре Алексинца) ми навигација каже да скренем оштро лево. Које лево, знам пут, који ти је? Ту се навигација скроз збуни, и мени се у Алексинцу учини да смо кренули на погрешну страну, па се вратим са неке узбрдице и стигнем доле на реку, па преко реке у неки цигањски крај, па једва некако нађемо излаз ка аутопуту, али јужни, који иде неколико километара уз аутопут, па смо за толико ишли према Нишу. Да сам тамо продужио узбрдо, стигли бисмо на северни излаз, преко Алексиначких Рудника. Ајде, кад бих ја прошао кроз варош да није било ове забуне.
Онда пичи аутопутем до Смедерева. Цигарете сам прогласио за антихипнотизант, кад год ми дође да ме друм хипнотисао, пали следећу. Не превише, на можда пола сата. И изађем са аутопута где треба, и онда, наравно, отпала једна табла са путоказа и то баш она за Ковин или Панчево. Кренем некако отприлике, а друм очај живи, све нешто у распаду од силних камиона који туд тутње, то није поправљано већ деценијама. На све стране гомиле старог гвожђа, згужваних каросерија.
Уђем на неку бензинску пумпу и пробам опет са таблетом. Осим што је позадину окренуо у црно, у ствари ради... аха, вратим се на друм. На зајебаном месту, где се друм за Ковин одваја десно преко пруге, управо фарбају штрафте у време најгоре гужве. Ал' прођемо и то, изађемо на друм према мосту, ништа бољи али бар ређег саобраћаја. Како смо прешли мост, друм одличан. Ковин ме изненадио, баш је велико место, чак имају и неку бетонску грдосију занимљиве архитектуре, личи на средње седамдесете. А онда на уласку у Панчево дуууугачка улица, никад краја. Тј никако да почне град, то као прилазни пут који се претворио у улицу. Баш негде где су се нанизали месара, млин и пекара једно до другог, радови на путу, асфалтира се, па смо чекали петнаестак минута да прођемо.
А онда некако прођемо и то, мало се збуним на раскрсници ал' прођем око блока па се вратим куд треба, то ме преварио навигатор јер је каснио мало са приказом, и онда прођем први пут кроз та села - Јабуку, Глогоњ, Сефкерин, Опово. Занимљиво и на тренутке неочекивано, велико је то Опово, нешто као Пландиште, ко би рекао. А у Јабуци сам у ствари био, ту је била 07-XI-1984. она вежба, ал' то се не броји, онда нисам ни знао где смо, а нисмо село ни видели, били на имању поред.
Стали смо опет на брзождеру да ручамо, и звали Нину да видимо да ли да узмемо још две пљеске - да, треба. Мало смо дуже чекали, јер су биле неке сталне муштерије, турске камионџије, па нам је ова спаковала све четири да понесемо. А добро, ионако сам већ био мало зомбиран од вожње, ај' кући па ћемо јести тамо.
И онда сам одспавао добра два сата. Није да не могу овако матор да возим пет сати у комаду, али онда морам да одспавам. Увече сам урадио само прву половину фотки, до суботе увече. Остатак у уторак ујутро, а онда и остатак од заостатка - да попишем шта сам радио са картицама, да саберем месечну туру фотки за четни састанак (тј породични чет), да се јавим В.Г., да разашљем последњу окружницу имејлом са упутством како наћи кафану, да проберем фотке за последња два месеца и паркирам линке на пробране у фолдер „егзибиција“, да освежим фес, да сустигнем догађаје на Бурундију, да зовем Јептел и жалим се на брзину... ех, никад стићи.
Поподне са Линдом и Сандом у Лидл, нисмо одавно, па онда пред Роду да се мало играју. Заборавили да купимо две-три ствари, нпр. соја сос, ког је управо било нестало кад смо се вратили, Виолета то капље у ћасу и лиже тако, није нам пало на ум да оверимо залихе свега.
Тек увече смо сели и натенане... ја погледао филм „Вук самотњак“, занимљив у више погледа (не онај Р.Л. Ђукићев из 1969. или тако нешто, него неки аустралијски из 2021.) и прилично добар; она је у спаваћој соби гледала нешто друго, користимо благодети брзе мреже. А онда смо сели и довршили ону овогодишњу кајсију, која је испала неочекивано добро.
Среда, 4. Поподне дошла она двојица из Јептела, измерили брзину, све је како кажем, нема друге него да потегну оног трећег да у централи укуца шта треба у рачунар.
Онда тек отишли у Петерхид на башту. Нађемо да је опет проваљено, овог пута фале стари пластични тањири из ко зна које године, можда су још из камперских времена, и пластична кеса са некаквим зачинима и инстант супом, бар седам година старим. Она је брала још дувана, ја товарио земљу са кртичњака у колица, па после у џак, требаће за саксије - данас је велику стабљику хабанеро паприке пресадила из леје у канту, да је носи горе, да тамо презими. Има педесетак плодова на њој, греота да промрзну. А ако и узру као што су зимус умели, ето среће. Елем, требаће земље.
У повратку наручим две средње (пљеске код Боба брзождера) и, на самом улазу у град, спазимо да је прорадио Светофор. Руски дућан типа Костка, дакле све велика паковања, од намештаја има палете, од дизајна има виљушкар. Нешто као онај це плус плус (тј кеш ен кери, ал' смо га звали це++) што је био, дакле ништа плочице ништа рекламе и фенси светла, само роба, ал' зато гомила без везе јефтиних ствари и ствари које други не држе. Нпр. мортадела, Недељковићева алпска и још понешто, квас... више не знам ни шта смо све узели јер нисмо све узели шта смо узели. Тј на каси се испоставило да неки артикли још нису унети у матичну. Каса је ганц нова, трака скроз црна нетакнута. Отварају тек у петак, ово је уходавање. На крају испадне да нису још добили читаче картица, само кешовина... коју она није ни понела, а ја имао само 2700. Сторнирали нам неколико ствари (неки бокал и ту алпску ал' смо спасли мортаделу) док није пало испод те црте. Вежбају девојке, ту им је и инструкторка, нагласак тачно онај од пре три дана, околина Ниша. Бар су имале прилику да пробају све - и лоше шифровану робу („видиш да има нулу на почетку, треба двојка“), и сторнирање, и ручни унос из срчке са посебним уносом тежине, што је било на ослићима. Цена, иначе, смешна, а ослићи крупни баш. Ослићи су нам главна риба последњих година, има мало костију једноставно распоређених, чак и Виолета воли да их једе.
Одемо онда до Боба, ни они не примају пластику, па, реко, онда пара немам... питам „хоћете ли ви то моћи да продате?“, „ма без проблема“, „па онда ништа, видимо се други пут“. Јер алтернативе су биле да одем да нађем серекеш (хвала лепо, од оних где ми наплаћују мање од 3€ по дизању ниједан није ближе од 4км) или да нека од њих плати из џепа (не волим да сам дужан и да памтим, а да ме чекају целу недељу, док опет не наиђем).
Касније поподне прорадила пуна брзина, имамо свих 460 мегабита у секунди. Ех, најзад.
И на крају сам ипак отишао још једном у Лидл, после вечере (сарма!) да купим тај сој од сосе и сурими рибље штапиће. Видео Грнета на суседној каси - још једино њега спазим ту и тамо.
Квас који сам узео у том Светофору је већ трећи различит укус под истим именом. Онај што је нека овдашња фирма продавала крајем шездесетих је вукао на бозу, није био газиран, и резио је. Занимљив, и да ми га је опет наћи. Онда оно што сам нашао пре неку годину и није личило на квас него на малт, тј безалкохолно пиво, као што је био тут-гут, тај укус. Овај је исто занимљив, али ни налик на ова два. Тек после друге чаше сам укапирао на шта вуче укусом - на загореле делове векне, оно што уме да се мало залепи за језик. И свиђа ми се некако, само што је мало танко.
Спомиње се: 07-XI-1984., бурек, Бурунди, Виолета, вПас, Грне, еос70, јогурт, Јода, кокта, Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), народњак, Невена Средљевић (Нина), Петерхид, погачице, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), секендица, серекеш, фес, цимет, чучавац, на енглеском