10-XI-2023.
Јуче смо отишли на ту сахрану. Прво смо отишли на ново гробље, лако је за паркирање а имају добру цвећару, од градског зеленила, па онда на Томашевачко гробље, да оставимо цвеће код наших на гроб. Због све те гужве после пожара смо ове године прескочили наш познооктобарски обилазак гробаља, па ајд бар ово.
Нешто нам се чинило чудно да нема никог, а већ је ту онај комби што довози сандуке. Нека два гробара кажу а не, сахрана је на Темишварском. Е, т-м-ш, ја побркао. Имали смо још двадесетак минута форе, стигли смо брзо, ал' је било чупаво за паркирање, морао сам преко тротоара па на травњак, и био сам већ шести који се тако паркирао. Срећом, лепо време, сунчано, без блата и кемтрејлова.
Драгана је била видно потресена, баш се расплакала. Велика сахрана. Обично ко пребаци седамдесету буде слабо посећен, надживи већину оних који би дошли. Букете су једва наређали на она дугачка колица, толико их је било. Било ми је некако као да сам у другом граду - гробље на ком никад нисам био, сто људи од којих знам само Драгану и можда још њих двоје-троје које сам срео пар пута и нисам запамтио, и једну једину бившу комшиницу које се нешто сећам (али не и имена).
Браћа Азири су дошла касније поподне да измере колико зидних плочица ће да треба, колико канти подлоге, и како да ређају плочице. И они су набрали боливијских папричица. Од сваке екипе мајстора као да мора да има један љутољуб, отприлике у истој размери као што је у свакој програмерској екипи био по један шербеџија, љубитељ преслађене кафе.
Увече је наставила да шмиргла чађ са зидова и таванице у спаваћој соби, а ја да стружем истопљену пластику са пода у салону. Већ ми се распала дршка од векшмајзла, па сам је коначно бацио и почео да га користим као длето - много боље иде тако. Прашина на све стране, за данас ме чека пражњење усисивача. Не успевам да смислим копчу за њега, отпала је једна па све покушавам да је импровизујем од челичне жице. У глави ја то лепо видим како треба да изгледа, ал' кад ухватим клешта у руке, нешто не иде како сам замислио.
Данас ме пробудила мува на лицу, упорна. Јер смо оставили пенџер одшкринут („на кип“) док смо синоћ попили две-три, не само због дима него и због прашине, а муве осете и тај минимум топлог ваздуха што излази, и ето њих. Зато сам пре ручка у кујни доле утаманио десет комада. Јер се скупе тамо где је топлије, а ради рерна, пече се шлингерај (најзад!). Истина, пола је с месом и зељем, мени она друга половина, одељено фолијом као кад смо имали вегетаријанца па онда две верзије нечега у истом плеку. Испало је лакше да то уради у две јена чиније, стану једна до друге у рерну.
Поподне отишли нас двоје прво да узмемо ту каду (јавили да је стигла) и сифон за њу код неких наследника Челика (код њих смо већ свашта узимали, и јесу неотесани али су и снабдевени и дознају се у робу), па онда на дрвару, исту ону са које потиче више од пола куће, да узмемо плочице и подлогу. Јавио Азирију, па они нек се распореде кад ће ко и шта да ради.
Онда опет у пазар, овог пута са девојкама, прво у Рерсо (тј Пепко, ал' се ја правим да је најзад једном једна фирма на ћирилици), па у Роду, па до Неше у месару, па до Леснине до кинеског дућана. На оном првом месту су узели поклон, сутра се иде код Верине ћерке на рођендан, а на последњем ништа, јер је дућан затворен а уместо њега је Лилијева апотека. Код Драгане не гори светло, или је код друге сестре или су се негде скупили породично, или напросто спава, има она тај обичај.
Једанаестог, кишно поподне, рано се смркло. Потрпам Нину и децу у Јоду па у град, Вера држи ћерци рођендан. Негде на магистрали, поред Завода, где је пре неку годину био продајни салон Горењев, ту смо узели сушилицу и приде месорезницу, е сад је ту рођендаоница. С обзиром да је зграда обична сива кутија, истина са подоста стакла, добро су га и пицнули, све је неки свемирски угођај и све је на енглеском. Старе навике слабо умиру, од два улаза један је закључан, и то баш онај што има стреју. За прву пуш паузу сам напросто сам откључао врата и изашао, за другу нас је клинка (ал' свеједно, кербер је кербер) портирка упутила на предњи, где стреје нема, па смо Верина кева и ја издимили једну под лаганом кишицом.
Деца су се добро провела, осим Раје, који се није баш мицао од стола. Откако му поново ради 3дс, Нина нашла батерије за њега, носи га свуд са собом, па и сад. Свој су деци била плава уста од некаквих кугли на штапићу, обложених плавим зрнцима нечег. Било добрих фотки.
У недељу покушао да зовем Драгану да видим кад ће бити расположена за следећи френдз парти. Јер ко зна, можда јој баш треба једно такво опуштање, а можда ни не може. Нисам је добио, испало је да је после покушала да ме зове ал' мени ни трага није остало у телефону, но звала ме сутрадан опет и каже сад треба баш да крену на гробље, излазак на недељу дана, сестра је баш у понедељак умрла. И што се тиче седељке, ово друго, каже, није фора да као седимо а она сва никаква и није јој ни до пића. Па, оно, јес, тако је било бар четири пута ове године, као седимо и зајебавамо се а она попије две ракије и чашу вина и као то је то, што је и био добар део разлога што смо баталили. Јавиће кад буде у возном стању.
Одломио ми се и први умњак, онај најстарији, што је изашао на Охриду 1970. Остао је корен и део зуба. Ајд сад опет у преконфигурисање вилице.
У недељу поподне је био дошао и Азири, и монтирао каду. Полако, прецизно и да држи сто година. И срећа у то што чувам свашта, извод сливника се завршавао коленом, што је океј ако је прикључак у поду, па туда само пада, али овде је прикључак у зиду, па би се ту зачепљивало - е, на крају оног црева под умиваоником у гаражи је управо такво гибљиво црево са правим завршетком. То сам донео и то је спасло ствар.
У уторак (14.) јавили са стоваришта да су стигле и те плочице, те сам отишао тамо да то платим и договорим испоруку. Док сам плаћао, ова на каси нешто баш дружељубива, а оно ваљда ме запамтила од пре неки дан. Кад је уписивала адресу за истовар, каже а па гле мој крај... па погледа име, прочита наглас, па „јел' се ваша жена бавила...“ и ја ладно очекујем акупунктуру, то се сваких неколико месеци појави, као зла пара, ал' јок, „...декупажом?“. „Где си за то чула... е, моја госпоја се бави свим и свачим, сваке године мења жанр“. „Ја сам била на малој пијаци код месне“. „Ајао, ти ли си... а баш смо се питали како си то нестала из Лидла, па смо се скоро кладили да мора да је било нешто око оних мера за корону, да си нешто много гунђала“. „Јесте, то је било, па сам онда прешла на стовариште код ранжирне, па сад овде... ма ово је песма, оно у Лидлу ми је чак шкодило здрављу“. Ето, нађосмо је.
А и ону жичану копчу за усисивач сам успео да направим. Верност пројекту око пола - ради како сам замислио, али не изгледа.
Увече се чуо са Кечигом, звао био пре неки дан а нисам приметио, па тек сад. Каже, замало да се био оженио, и снаша океј и добро се слажу, све све али нити се њој уопште долази код њега у село, нити он може да издржи да седи у оних њених тридесетак квадрата на седмом спрату, те ништа од тога.
Увече је она наставила да шмиргла плафон и зидове у нашој спаваћој соби, а ја на крају почистио па усисао, како радимо већ пети дан. Почиње да личи на собу каква је била.
Откако је почела да додаје нашег дувана у смесу, мање пушимо. Од пожара наовамо чак није ниједном затребала трећа тозна, иако уредно седнемо свако друго вече и попијемо. Деси се и да остану две њој за ујутро, да не мора онако буновна одмах да прави.
Среда, 15. Чекам да ручамо, кад звони телефон, зове неко, пита је ли то тај и тај - аха, али са -ић, Средљак није на овом броју. Испостави се да му баш он треба, гради се проширење фабрике лекова (што смо и видели прошле недеље после оне сахране), а његов отац је имао право на стан у тој колонији шећеране, па бисмо ми то све да откупимо да ово даље ширимо... ако бисте имали неки његов телефон...“. И ископам онај фајл са адресама и бројевима за IV5пп, издиктирам му оба његова мобилна, па ћемо једног дана видети шта је било с тим.
Таман смо сели за сто, ја исецкао своју половину боливијске мале и дао њој другу половину и нож, звони ми мобилни. Бајло. „Е, јес ти чуо да је Драгани умрла сестра?“. „Био на сахрани“. А... е док сам му објаснио кад је то било, па ко је био („ма само нас двоје, од сто људи никог познатог, ко да сам у другом граду“)... Срећом, био је за воланом па смо то брзо завршили.
Шмирглање зидова у спаваћој соби је одмакло скоро до половине, већ има више светла, мало је нестао онај мрачни штимунг, а сад треба да се офарба. Знајући како чађ уме да прође кроз разне слојеве фарбе, нема везе што је ошмирглана, она лепо крене по мрежи и нађе који премаз, шта где кад. Сад бисмо да одемо до фарбаре, ал' чекамо плочице. Зовем стовариште, и добијем чврсто уверавање од шефа да неће данас, ем пада киша ем је касно, ако се досад није јавио (око 14:30), неће никако данас. Те одемо до оне фарбаре поред ватрогасне, и покупујемо шта нам треба. Штавише, и замеси одређену нијансу зеленкасто тиркизне, или пре тиркизасто млечнозелене, да префарба регал, већ нам је дојадио овако, но ћемо да га раставимо, није то све један комад, па део иде горе. И још шмиргле, нов ђубровник (онај што трошим је из 2010.) и још свратимо и до Најке у Детелину за клопу за коке, прошли пут је већ била распродала. Дођемо кући, и ја се сетим да треба да оставим слободан навоз кад дође овај са плочицама, ал' ајде сад да истоваримо ово, препаркираћу се кад се буде најавио.
Кад оно све већ истоварено - био овај с комбијем док нисмо били ту. Дакле ништа од помоћи при истовару, он је то лепо спустио виљушкарем посред стазе, једва смо обишли, треба тај рузмарин опет да се креше. Унели смо бар џакове са лепком, мада изгледају водоотпорни, нека за сваки случај. Тј нас двоје смо унели прва четири, а онда сам ја сео на степениште да дишем. Требало је да паузирам после другог. Оне су унеле осталих пет. Звао онда Азирија, каже ко кец на једанаест, момци имају пар дана слободно, могу они то ујутро да крену и да пиче цео дан. Онда звао Јептел да видим за онај рачун, ал' ми је телефонски мени отказао послушност, ја куцам а оно не реагује. Зовнем оног момка, каже провериће. Зовне он назад три минута касније, каже сторнирано је, нема томе више трага. Океј, сврати на пиће било кад.
А онда на усисавање плафона. Јер коликогод да та шмиргла скине, толико још само помери и размаже по зиду, а обична папучица са мало четке то уме да скине, штавише баш се примети где сам прошао. Биће запаљења неких неочекиваних мишића, ал' нека, само да напредујемо ка нормали. Онда је она то премазала неком изолацијом, што треба да спречи да чађ избија на површину. Јер нема везе што смо скоро све скинули, то уме да се појави неколико година касније. Бар је тако било у старој кући. Истина, тамо зидови нису изоловани од темеља, па влага полако кружи, ал' нека, за сваки случај.
На УАу већ други дан расправа о скршеним мемо пољима у фоксовим табелама. Почело тако што се Кристин пожалила да јој се најзад десило, сви кренули да кукају и дају савете, ја споменуо rebfpt.prg и дозволио да ме наговоре да окачим свежију верзију... што сам и урадио, а онда закључио да то вреди прибележити и овде. И ево већ је 22:11 и ја још убацујем текстове о томе, по датумима, у Бјо.
Спомиње се: IV5пп, rebfpt.prg, Бјо, векшмајзл, Вера Вранеш, Градивој Средљев (Средљак), детелина, Драгана Витас, ззззз, Јода, Кристин Пеисер, Леснина, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), регал, Рју (Раја), рођендаоница, Таса Раденков (Кечига), тозна, УбикАгора, фокс, Челик, шећерана, на енглеском