14-IV-2024.
Ове недеље смо ишли у Петерхид чак четири пута - понедељак, среда, петак, субота. Ја сам углавном косио, већ два литра горива је отишло на шворценигера, а ишло је лако јер смо уредним кошењем искоренили скоро сав широколисни коров, и остала је само гајтан трава, до јаја. Тј и вишља, углавном је била до појаса. Срећом, још је суво, па није полегла и лако се коси, а за два дана се довољно осуши да буде сено. Џак тог сена смо однели кући, да простре кокошкама за легање јаја, и да застре своје пермакултуре. Испрва сам мислио да је било које дрво пермакултура, ту је где га посадиш, перманентно, ал' не, ово је друга прича, ово је „стално се нешто одгаја, како извадиш тако нешто забодеш“. Наравно да сам само рекао “тај сам“.
Између осталог је пронашла да је од последњег џака кромпира (мали, мрежасти, од 10кг) остало две-три киле и да је лепо исклијао. То је исекла на комаде тако да на сваком има по две-три клице, углавном на пола, само два комада на трећине, и то посадила у свеже покошену траву у јендеку уз лукове (од оног пластеника који никад нисмо покрили) па покрила сеном. У суботу смо завирили да видимо како изгледа - па, пичи као лудо, тера стабљику. Још га је пошкропила неким био раствором, по џадам методи, чварила га је код куће у буренцету и чекала да добро запени, а онда спаковала у две флаше од 6 литара па смо то понели.
Биће трешања, биће вишања, биће изгледа и кајсија. Само да година испуни пола обећања. А тек је пола априла.
Био је договор да нам у суботу дођу Лена и Милан, ал' је њу у среду спопало да је повраћала сваких петнаест минута, све до саме жучи на крају. До суботе се опоравила али је још била ровита, па да не би било да је стигне успут, предложимо да дођемо ми. Ајде боље у недељу, добро важи. Са Нином се нисмо чули у суботу, испало је да је два сата причала са Леном, океј важи.
Те сам погледао Вилневову Дину 2, лош видео од тетке из Калињинграда... мњах, слабије од првог дела, чак и кад одбацимо смањен број боја и равно прочитан руски звук. Овде већ доста одступа од књиге, има чак тоталних глупости, избацио је доста оног што у књизи има али је и даље успео да потроши три сата на остало. Видећемо кад се појави технички ваљана верзија.
Требало је да од Лене донесемо њен стари писаћи сто и пар полица, али је испало да ништа не можемо са столом да урадимо, јер су ноге коњски притегнуте завртњима на имбус - Миланов алат не може да поднесе потребну снагу, а моји имбуси су остали код куће. Он опет не једе, већ целу недељу пости, па смо нас двоје отишли са Леном на ручак, неки италијански ресторан преко од СИВа. Није да је лоше, а није ни нека скупоћа, ал' ни писма ни разгледнице, онако. Бар имају локацију.
Милан се спрема да најзад мења посао, видећемо. Нема журбе, тамо где јесте је био још један талас отпуштања, дакле они из старог језгра што остају до даљњег су прилично сигурни, док фирма траје. Као да гледам Зиро 2001. - прво су улагачи немилице сипали паре, фирма је расла бесмислено и неодрживо... лајало је док је трајало. Ако упали варијанта са овим сад послом, одједном би имао двоструку плату, а фирма би од тројице порасла на четворицу. Ако то не упали, она би га препоручила код својих Финаца. А, да, каже водили су их у музеј зачина, па онај тамо северњак крене да прича о оригану, о рузмарину, мирођији, као да је то нешто... овде оригано и мирођију углавном покосим, а рузмарин би опет требао поткресати, много се раширио, не може да се прође од капије до улаза.
Испричала нам како ће најзад да мењају лифтове у згради, јер раде... прилично често. Чича који одржава је болестан и има 70 година, тешко га је уопште довући. И најзад су успели да прикупе потписе, сви хоће, и прикупе се и понуде. И ту током разматрања понуда
станар: само да пријавим грешку у понуди број три, нису добро срачунали попуст који дају па у збиру испада скупље него што су рекли
председник: свака част што сте то приметили, мени је промакло, хвала велико
станар: ах, професионална деформација, ја сам економиста, посао ми је да примећујем такве ствари
председник: ма и ја сам, али... приватни факултет
Тај председник је иначе директор нечег ту у крају, види своје радно место кроз прозор. Као да је свештеник са станом у порти, или светионичар.
Одустали смо од оног стола до даљњег, ал' смо бар донели оне две полице, само да их саставимо, то ће да дође уз горњи крај степеништа уместо ограде. За паркирање сам опет био нашао место испред оне наспрамне зграде, али кад је требало да изађем, видим да нећу моћи да обрнем круг око ње, то је пројектовано за ***_ФИЋА:М1*** и ***_ТРИСТАЋ:М1***, а сад се намножило гломазнијих кола. Зарадио сам омању огреботину на десним вратима (не вреди фарбати ни поправљати, ситно је а и биће тога још, проблем неће нестати) и измигољио се унатрашке.
У повратку смо опет свратили до Мерета (и даље нема сира, осим оног димљеног топљеног и два-три лажњака, „производ од млека, биљних масти...“, марш у 15:00, ал' смо обновили залихе сланине, кикирикија, индијских орашчића), срели Салета и госпођу му, каже други унук, исто од сина, има четири месеца, мати је на породиљском тако да су до даљњег добили одмор од чувања деце. Кад смо рекли да чекамо седмо, „аа.. свака част“. Делују да су за протекле четири године остарили десет. Ваљда што су тако брзо оседели.
Кад смо вечерали, сазвао сам френдз парти за сутра. После смо се издиванили са Гораном и Стенлијем. Баш су се наоштрили да дођу, једва чекају, и Анита је добро расположена по том питању... а Неша ће се дати наговорити. За почетак бар није гледао да збрише из кадра, лепо смо га видели а и чули, нешто је муљао са пребацивањем ликова из неке игре рађене у Полуживоту, што је платформа од пре 25 година, сећам се да су момци у Зиро Дистансу остајали прековремено да то играју... Пошто су пасоши управо стигли, сад још само да купе карте. Го је већ нешто гледала, ево сад ће после ручка да узму.
Стигао видео, Санда на љуљашци - стојећки, љуља се и сваки час диже час једну час другу ногу до изнад увета. Још ће она стићи до трапеза.
У понедељак нисмо нигде ишли, него смо радили по авлији. Ја косио, она расађивала парадајз и правила му вигваме од бамбуса. Од оних четрдесет од пре пар година је остало 35 - није ни лоше, мало се тога поломило и исекло - а пре неки дан смо од исте бабе купили још четрдесет (овог пута сам пробио лед па смо причали мађарски). Она два клематиса што је посадила пре три године сад цветају ко блесави, а у буџаку се буде још два, један се чак попео на брезу. Трећа два су била уз ограду до Јулишке, ал' то је неки њен спичио тоталом (тј раундапом) кад јој је као сређивао башту. На ту страну је сад посадила краставце и боранију у џакове, нек се пењу уз ограду, бар ће бити неке вајде од тога. То је прошле године расло уз други пар вигвама, али је испало претешко и сваки час се нагињало на неку страну.
За френдз парти смо мало роштиљали, стандардно а и да се вратимо у форму, нисмо већ неко време. Борче и Драгана су се појавили на време, она се баш улетила, само мајица, а и он каже да му јакна треба само због џепова. Било је до плус 30 тог дана, 28 претходног, ма јуни месец... нема везе, од сутра захлађење. Вече је протекло нормално, нисмо прелазили на вино, пошто је она остала на мање од две чашице, а нас троје како ко, њему сам редовно доливао, а једном се и сам послужио, дакле барем пет, ја ваљда четири, она мислим три... ма одавно не бројимо. Драгана пизди што сам се измигољио из орг. одбора, па она мора да прича са Бајлом, који је сав у неком свом... бунилу, шта ли, ето снебива се да ли да зове Иванку јер ето умрла јој ћерка. Па умрла је пре четири године, зови а она нека дође или не дође. А не, ајде зови је ти... Удави је, каже.
Пошто смо тако утањили са пићем - тј кад Драгана не пије, не иде то - тако смо се рано и разишли, пре један. А оно што каже да никад не пије ракију после вечере, пише овде, бар двапут је са тог пута скренула.
Уторак, среда, четвртак су прошли онако. Јесте нагло захладило и било кише, спавало нам се често ал' смо издржали, пили смо само у среду. Ја сам писао Бјо, она је правила још расада, увече гледала шта би још могла да сади, ја гледао другу сезону ДС9 (јер нећу да гледам Вавилон 5 чешће него једном у седам година, па дај шта даш, мада доста епизода и прескочим). Нина је прошла први круг интервјуа за канализацију (мада смо рекли водовод... хм) а у четвртак је чак и отишла до њих у Вирџинија Бич, негде у онај крај где је станица кинеског буса, и каже да је добро изгледало, а помогло је што је сад, већ према оном што су је питали у уторак, знала шта да освежи (ескуел) и дошла нешто спремнија. Сад чека одговор. Деца су била код Фрејс за то време, чак и Раја. Он обично преспава кад она некуд иде, ал' је баш у уторак критиковала и њега и Виолету што су на јапанском времену, па су обоје кренули да се враћају у циклус. Он је баш видно порастао, издужио се. Видели смо га како сам прави помфрит у фрајеру, још ће бити и кувар од њега.
Нама је роштиљ од понедељка потрајао до четвртка увече, једва изађосмо на крај са тим. А није била нека ванредна количина, исто као и увек.
Спомиње се: Александар Расков (Сале), Анита Џенифер Бергер (Анита), Бјо, Виолета, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Зиро Дистанс (Зиро), Иванка Стојанчев, Јелена Средљевић (Лена), Јулишка, Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Ненад Бергер (Неша), Петерхид, Рју (Раја), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стенли Бергер, тристаћ, фића, фрајер, френдз парти, шворценигер, на енглеском