20-X-2007.
Последњи дан АСРМа. Сам вашар је био готов још пре неки дан, но смо остали да се зезамо по Дисију и мало кодирамо у хотелу. Углавном доле уз пиво, па онда у собама кад лептопови јаве да им фали чорбе. Дејвид и Норман су спаковали цео штанд (тј постере и мониторе, то имамо) и одвезли се ка Торонту.
Возим Јана до аеродрома, ал' прво треба да идемо на југ по моја кола, која сам оставио код Хозеа. Идемо метроом, пошто је станица под тргом где је хотел. Метро уопште није натрпан, а чим смо изашли из подземља, негде пре Регановог аеродрома, и то се углавном испразнило. Истина, то је негде око подне, кад ни на друму није нека гужва.
Од крајње станице узимамо такси за последње три миље, до Дејл Ситија. Хозеова нова жена је баш слатка. Кратко се поздрављамо, а онда идем на другу страну деведеспетице да наточим чорбе, корола је скоро празна.
А онда, дуга вожња до Далса - десетак миља уз деведеспетицу до кружног пута, па дуж њега од јужног до западног излаза, на шездешестицу (фотка је тачно тамо где са петље силазимо на њу, то место већ знам напамет, ал' добро да имам и фотку), где скрећемо у оно раштркано западно крило... шта је већ, Арлингтон, можда скоро Фолс Черч, то је све спојено и морао бих да гледам на мапу где смо то били. Он блене около и шкљоца, јер у ствари никад није био ван градских центара, није видео Америку. Пошто имамо доста сати до његовог лета, решимо да ручамо у неком ланцу брзождера - сад да ли је био Арби, Харди, Еплби или који већ, сви су исти.
На паркингу је ово сокоћало од камионета за сладолед, из ко зна које године, сређено и пицнуто, и као случајно остављено на паркингу док не дође неко да га одвуче... м, да, стара фора, паркираш возило са рекламом на нечијем паркингу, ето бесплатне рекламе, док те не најуре или ти запрете пленидбом.
Узимамо хамбургере, што није само пљеска у земичци умотана у папир, то је цео ручак, са помфритом и салатом и слојевима. Прво скидам одозго онај већи део земичке - тај ми се лепљиви сунђер без душе никад није свиђао, чак ни кад га је правио ЛебарПром - а онда скидам и онај парадајз, бледо розли, исто велик и никакав.
- Не волиш парадајз?
- Волим парадајз.
- Мени то личи на парадајз...
- Хм... како да ти објасним... и америчко пиво личи на пиво...
- Ау, да.
Пита ме колико имам да се возим до куће. Стижем за вечеру свакако... да видимо, нешто испод 200 миља... око 300км. Е, каже, кад бих се ја провозао 300км био бих у Белгији.
И стигао сам за вечеру. Мало сам стао на једној рестерији (тј одморишту, ал' свиђало нам се како се ту помиње Стерија), да оточим, ал' иначе... ма шта, знам пут напамет, зомби возач. Пређем и по 30 миља а да не приметим где сам.
Бројећи кола на свим фоткама за тај дан, 6 су у боји, 71 црнобела. Нисам бројао таксије и остала униформисана кола. То је 7,79%.
Имејл од мојих је стигао још пре четири дана... вест од њих је била да су радови на тераси у току, „све је готово, само смо чекали неку јачу кишу да видимо реакцију крова, а највише је бринуо спој око димњака. Планирали смо да сутра или прекосутра одемо да се и то другачије обезбеди. Бране и Зоран су изрезали лим, само да га монтирају, а нису задовољни ни са нивелацијом олука, мада га они нису правили, али ће санирати недостатке, који нису толико битни, али боље без њих. Бране је прецизан до претеривања.“ (од те двојице, једном је деда Жива Сејин, а други је комшија са винограда)
Имају и вести из ДБА: „Кечига је одржао реч. Посетио нас је после уторка (али другог) и средио многе ствари код рачунара. Поред осталог извукао је из нафталина два пасијанса, али оном твом, великом [мисли на впас], нема трага. Ако се не варамо, ти си нам га послао преко неког пријатеља из Аустралије*, што значи да га нема у класичном менију рачунара. Доста и ово, јер су нам Јовица и он пласирали неке друге игре, па у периоду беспослености имамо са чим да се забављамо. Кечига нам је причао о ДБА. Остало их је десеторо: 3 програмера -- Сале, Грги и покојног Фефија жена, три електроничара -- Кечига и два помоћника, баба Милка и још троје у комерцијали и администрацији. Борче је отишао у просвету. Наставник је математике у Лалинском Конаку (има месечну плату од 32.000 динара). Поред програмирања, добар део зараде остварују електроничари, јер одржавају велики број фискалних каса и рачунаре.“
У одговору... „Сам сајам је трајао од понедељка до среде, а четвртак и петак смо седели у соби и радили. Тј четвртак пре подне смо ишли у туризам - шетња по музејима, око Беле куће итд. У соби смо имали само један писаћи сто, па сам морао да се снађем“ (види фотку)
„Зато имамо вести од Горане. Код ње у фирми нека већа мешња, сви одлазе. Пакује се когод може, јер изгледа да ама баш нико није задовољан ни послом, ни платом, ни положајем. Рикарда су прескочили, уместо њега су унапредили неког клинца који је дошао касније. Те тако Го почне да се јавља на огласе, и то за виша радна места, где се тражи искуство. И одговорили су јој из Сијетла - толико се изненадила да нас је одмах звала да нам јави. Сад треба да почну да се погађају, па колико истера.“
„Још само да јавим да је Михољско у пуном јеку - напољу је дивота за шетњу, сунце сија све у шеснаест, јесте изјутра мало роса, али то се осуши до девет. Дивота за шетњу, ево у недељу смо нас двоје ишли на риву. Оно, мало је и суша, ал' то је нормално за ово доба.“
----
* није баш тако али има ту нечег - један са УАа је питао да окачи примерак пасијанса на свој сајт, дао сам му, и он га је држао тамо годинама. Тај је Ози, што јес јес. И још ради за аустралијски Мали мекани (ето да не буде да их спомињем искључиво по злу)
Спомиње се: Александар Расков (Сале), АСРМ, Атила Герег (Грги), вПас, Горана Средљевић (Го), ДБА, Дејвид Бертон, Јан Бренкелен, Лалински Конак, ЛебарПром, Мајкрософт (Мали мекани), Малиша Борковски (Борче), Милка Петров, Норман Шен, Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Сејини, Таса Раденков (Кечига), УбикАгора, Ференц Фаркаш (Фефи), Хозе Бариеро, чорба, на енглеском