јуни 1987.
Одвео девојке код ћалета у виноград. Подигли шатор, сликали се, добро зезање, фино се провели.
Негде ових недеља у Трбњеву, долазим да турим апликацију (ваљда финансијско, сад да ли оно што смо већ имали написано на педепеу или оно што је као писао Антал, бемлига) у избачено одељење Стоура, на партнер машину. Укључим, урадим, истестирамо, ај да видимо извештаји на шта личе - морао сам свуда да турим други назив и адресу оура, искомпајлирао и излинковао (да, Мали мекани кобол, грррр), па да видимо. Укључим штампач, нестане струје у целој кући. Шта би? Кажу, мораш прво да укључиш штампач па онда рачунар, иначе избије фазу. Па каква вам је то инсталација, јебо вас бог блесави? Одлична, кућа горела, а жицама ништа.
Наравно, машина запатила грешку на диску, негде на својих десет мегабајта (9,4 форматирано), и ово нисам никад ни успео да завршим. Замало да проради, кад оно опет неко срање. Описао сам то после као "дугопругашка трка, већ видиш циљ, и онда ти испадне мотор".
Сличан проблем са диском је после био и на Партнеру у стамбеној задрузи. Сервисер из Искра Делте је, пак, тврдио да је то грешка апликације. Откуд му то, кад грешка јасно вели "проблем са диском"? Па, грешка је исписана на српском, системске су на енглеском. Па јесте, то сам ја превео. Дисасембловао сам коболов грешкарник, превео све поруке, саставио га поново и уметнуо уместо оригинала. Дошао је поново тек након неколико телефонских позива, и након дужег убеђивања пустио неки тест на диску и наравно нашао туце грешака. Поправило се то на крају, заменом диска. Сумњам да су и тада имали чим да поправе диск, као што немају ни данас.
Ту негде се десило једног дана да није било струје са наше стране главне улице. Као и увек у таквим приликама, зове се Електровојводина, и већ по томе што тамо нико не диже слушалицу се могло закључити да је квар повећи и да нико не зна кад ће бити поправљен. Оператерке су се већ размилеле по главном сокаку, купују крпице или макар гледају излоге, јер иначе немају кад. Зајебано то, радиш у строгом центру а немаш појма шта има по радњама. Нас то баш и није занимало, ал' нас је Радоја распустио, каже вољно сте, само зовите с времена на време да видите да ли је дошла струја. Те тако кренемо, негде после друге кафе (ако је Злата имала и плински решо), нас тројица по кафићима. Јако друштво, један Херцеговац (економиста из Нупрома, јер је био лењ да заврши математику као ми остали, ал' исто кликераш), један Лала (то овај наш стокилаш) и ја... Пре наручивања сваке туре смо прво тражили да зовемо фирму, па ако и даље нема струје, донеси. И дочекамо крај радног времена, а струју не дочекамо.
У једном од кафића, за столом на другом крају седе обе оператерке из стамбене задруге. И одем да се поздравим, и онако пијан чак кажем да је оволико фалило да се заљубим јесенас... Да, и држало ме два минута, ал' ето, сетио сам се та два минута, нек јој је комплимент.
Доста сам се тетурао док нисам успео да узјашим бицикл, а онда ми већ ноге нису толико требале, дупе држи равнотежу, лакше је бициклом него пешке. Само окрећеш педале и стигнеш.
Спомиње се: Антал Сич, Мајкрософт (Мали мекани), НуПром, ооур, партнер, ПДП, Радоје Малетин (Радоја), решо, стамбена задруга, стоур, Трбњево, на енглеском