14-IV-1995.: Гостовање хора
(овде сам имао неку збрку са датумима, јер сам био уобразио да је био мај, ваљда је време било сувише лепо за средину априла... али нашао сам историјску чињеницу којом сам све везао за календар, види доле)
Болди је организовао, уз помоћ Михаља и Хауса, гостовање хора наше гимназије у Геменц. Мислим да су ту и тамо мало вукли неке људе за рукав, али је упалило. Требало је ваљда наћи ко ће да плати двестотинак оброка, гориво за два буса и преноћиште. И не знам да ли је Славко довео цео хор, или само колико је могло да их стане у та два буса, са све уредно сложеном излазном одећом. Ово јесте био неки пробој, јер је СРЈ била под санкцијама, бензин се шверцовао и продавао на флаше по ћошковима, путовало се на кашичицу, а старе културне везе су покидане. Овај хор се некад дичио светском славом, а сад их већ неку годину нико никуд не позива. Па смо их мало извукли ван.
Смештени су били у средњошколском интернату у нашем крају, тј два ћошка од Софтекса. Енбецина нисам видео годинама, а његову жену ваљда никад (тј тадашњу, чујем да их је нанизао). Од ње сам чуо онај виц о стоперки у црнини, коју повезе камионџија и после јој каже "да ми пушиш ил да ми певаш", а ова ће "ја да ти певам?" - јер, јелте, црнина. После сам чуо и верзије тога без црнине, само је требало одглумити довољно увређен тон.
Атмосфера у интернату је била феноменална, одавно нисам видео метеж кад улети екскурзија. Било је и нешто домаћих, који нису отишли кући (ваљда је био ускршњи распуст у току па је интернат био углавном празан). Било је ту и дечице која баш јебежљиво изгледају... и онда таман помислиш аман бре па то нема ни седамнаест година, па се сетиш шта си сам радио са толико година... Ех. А ми (тј Болди, Јози, Славкова жена, Михаљ и ја - Вилмош је отишао јер ионако ништа не разуме; Славко је час седео с нама, час ишао да управља гужвом) седимо негде у углу великог предворја, одакле се гранају ходници и степеништа, чаврљамо и зезамо се. Е у том контексту његова жена исприча како је цео хор знао виц, па су пре неки дан на његово "ајде сад мало да певамо" сложно, хорски, одговорили са "ја да ти певам?".
Концерт је, тако, био 15. у некој месној катедрали, по белим зидовима бих рекао реформатској (ал' шта ја знам), пред мање публике него извођача. Ни први редови нису били попуњени. Ем је реклама скроз оманула - да ли нису стигли ни да убаце вест у локалне новине, ко зна да ли је стигло на локални радио - ем је термин био скроз погрешан, недеља пред ручак.
По фацама у публици бих рекао да је реклама била искључиво орална - била је она громадна зубарка са оном ситном асистенткињом, два-три лекара из Геменцке поликлинике, и ни пола Софтекса. Ајде, више од пола, можда је била Ула, од хардвераша ама нико.
Бар су се деца провела. Певали су мало прегласно, вели Славко да их је понела акустика, добар одјек је тамо, па су уживали у сопственом звуку.
Болди је купио огромну сателитску тањирачу, коју не би никако могао да стрпа у своју королу, па је средио да му возач једног од бусева то повезе.
(е сад како знам кад је ово било: док сам скупљао вицеве за нову грану sGradlj.com, нашао сам међу архивом порука са сезама да сам тај виц са "да ми пушиш ил да ми певаш" окачио на данашњи дан, значи мора да сам га послао исто вече чим сам га чуо)
Спомиње се: sGradlj.com, Болдижар Барваи (Болди), Вилмош Хаус, Геменц, Геменцка поликлиника, екскурзија, Јошка Апро (Јози), Михаљ Вејс, сезам, Славко Енбецин, Софтекс, Улрика Шредер (Ула), на енглеском