Кући, преко Хоргоша.
На старом сезаму људи уредно јављају шта се догађа у босанском рату.
„ Само на брзака, видим да сте се и ви расписали:
Наиме, Бањалука није страдала !!! Сам град није ни гађан, мада се шицало около. Гдје - немам појма ?! Репетитор на Козари је погођен -био :)))
Могу вам рећи да смо добри - програм није био емитован и у таквим условима само неких 24 сата, можда мало више. Наравно прво се направила некаква импровизација, а сада је ево опет Козара у функцији. Ма ко шљиви Нато :)))
Етто људи само онако укратко, ништа прецизно...“
Крајем августа и делом септембра смо узели да радимо робно за малопродају, јер је Емиксем имао самоуслугу на даљем крају Леснине, а канцеларије су удесили спојивши два стана на спрату изнад ње. Са самом браћом власницима сам имао мало контакта, детаље су препуштали особљу, њих је занимало само шта то узимају и шта то треба да им ради, а како ће то да иде, ево вам Вишња па видите са њом. Та је била замало рибетина, тако се носила и трудила да изгледа, и били смо нешто као другари ал' нешто ми ту није штимало па сам се ипак држао мало подаље. Биће да је до њеног мужа, за кога сам имао неке назнаке да би могао бити удбаш. Презивао се исто као наша секретарица (која још није била ни у плановима, Аваи је још радио у ваздуху, од запослених је имао мене и Брљу, нисмо још имали ни адресу), и никад нисмо сазнали јесу ли неки род. Вишња је остала у Емиксему до ваљда 1997. а онда прешла код овдашњег неког лика за кога се баш зна да је повезан са Службом - што ми је посредно доказ. Она је била ту као неки шеф, ваљда главни књиговођа, а радница јој је била једна симпатична клинка, права Соса, из истог села као и власници. Онда се једног дана на њеном месту појавила Звездана, коју сам знао из Бангроа... но то је већ каснија историја.
Ово робно је био ухватио да уради Рале, и било је ваљда прва апликација у граду која је примала баркодове. Баркодови су се полако уводили већ седму годину, сећам се да смо Радоја и ја ишли на неко предавање у привредну комору око тога, кад се основала ЈАНА (југословенска асоцијација за нумерацију артикала) још ваљда 1988. Баркодове је читао ручни скенер, који се уштекавао паралелно са тастатуром и буквално симулирао да се бројке појаве као да су откуцане. Пошто није имао никакве дугмиће, подешавао се тако што му се да да искенира одређене бројеве из упутства, који његовом софтверу нешто значе.
Апликација као таква уопште није била лоша, то је пичило и могло је бити најбоље решење за то време. Проблем је била гомила ненумерисаних артикала, јер и након седам година још увек то није скроз уведено. То се делом решавало избором добављача, ако може, а за најпопуларније ненумерисане артикле смо сами одштампали лист са кодовима, па је то висило код касе. То штампање баш и није ишло лако, јер је дл2400 умео брзо да потроши мастило, а онда не буде довољан контраст па скенер омане, тад сам ваљда и почео да носим пантљике код Бранка Глумача. Није ни прорадило из прве, јер је прво требало набавити неки комад који ће то умети да баци на штампач, ал' то сам скинуо са сезама па га некако уградио.
Највећи проблем су били наивни добављачи, тј они који су имали баркодове на амбалажи, али... или нису капирали шта је и чему служи баркод, или их је болео ћошак, било им довољно да се види да има, а што сви њихови артикли имају један те исти, шта кога боли брига. То неће решавати набављач, него особље у малопродаји. Фора пали први пут, и можда још двапут.
То је на крају лепо радило, проблеми са лоше или никако кодираним кутијама су решавани у трку, а онда су се браћа предомислила и затворила дућан. Ту апликацију никад више ником нисмо продали.