Прелазак гране, ваљда. Субота, дакле мора да је ишло споро па смо прешли после поноћи.
На сезаму пита Паки откад је Стинге шеф система. Откад је глодур у часопису, одговара пЛазић... Што ће рећи да је ово онај прелазни период кад су она двојица већ отишла, а систем још увек ради на њиховој апликацији. После ће се то рашчистити и још замутити, па кад они направе нови систем, део корисника ће да пређе тамо, део да остане на старом, а део да тера стерео.
За ДентоСис је изгенерисана гомила маски, а и хелп фајл. Ових дана мора да смо се нешто патили са лепом штампом на оном Епсону еликс 400, што је радило али је било споооооро. Гора ствар је била патња са генерисањем хелпа у пенџеријевом .хлп формату, што је тиха патња летњи дан до подне. То се пише у .ртф формату, који је апсолутно нечитљив, а да би се из њега извукао хелп треба убацити три слоја фуснота (за индекс, за хијерархију наслова и за унакрсне линкове), сваку са својим типом ознаке. Прорадило је на крају, некако, ал' сам притом зарадио две-три седе.
На осталим фронтовима, апликација за дрво/намештај, нека је не знам колико изоморфна са Енергопроом због рекурзивне саставнице, толико има својих особености да сам овог викенда убацио гомилу нових табела, нових маски.
Двајздругог се опет појављује гомила извештаја и којечега, са истим датумима, у КоопСис, ДентоСису, ОснСреду. Као да је неко ту нешто побркао а после се није усуђивао да почисти.
Него, раднички ручкови... ишли смо на више места, наизменично, где се већ задесимо у време ручка. Некад у болничкој мензи, некад у пандурској, одмах иза ћошка, некад у учитељској школи. Та школа је занимљива по томе што има ђаке од 7 до 21 године, јер има своју основну школу у којој хоспитују ови из највиших разреда. Школа је имала и свој интернат и мензу. Менза је већ приватизована, ал' цена има да буде ниска, па је вероватно добијала или дотације или пореске олакшице, и морала је да издаје бонове. Ал' прима и нас са улице, ту је одмах сто са касом, где би нам нека рибетина (са мало углатом фацом, истина, деловала строго и помало намргођено) продала бонове. Специјалитет куће је била супа од вишања, ал' између вишања је било бело - ваљда нешто са брашном и павлаком, ал' не густо. Уз клопу је ишла и салата, отприлике иста као код куће, купус, зелена, паприка, једино је била ситна, порција као пола наше кафанске. Зато сам највише волео да тамо ручам са Јозијем, јер се његова исхрана састојала од меса, хлеба, кромпира и пиринча, можда понека воћка, остало биље није дирао. Зато би после вечере извадио неку од својих апотекарских бочица, три капи нечег на коцку шећера и онда је, каже, комплетан за тај дан. Те би у мензи скоро рекао да неће салату, ја само кажем „хоћеш, хоћеш“ и онда са двоструком дозом и ја будем комплетан. Остало је запамћено да је 30. овог месеца он појео један лист зелене салате.
Једног дана су имали баш занимљиву салату, омања бабура пуњена сецканим купусом па то укишељено заједно, сирћетом. Океј, знамо бабуре, и сами смо их гајили... ал' ауу ал је ова љута. Добро, волим љуто, што да не. Мађарска је то, сви воле љуто. А онда укапирам да пола столова заузимају основци, и сви једу љуто, од првог разреда навише, нико не хукће.
Школом је владао безбедњачки ум. Предњи улаз је био са главног сокака, ћошак-два од центра, а из бочног сокака је био улаз са паркинга. Јесмо углавно ишли пешке, ал' неколико пута се задесило да имамо фирмин ауто, па ајд туда. Ваљда је и Ула била ту једном, ручала би понекад с нама ако се послом задеси, чешће у пандурској осим средом, кад имају насуво - пазила на линију... Тај улаз је био отворен укупно двапут, а онда су почели да га закључавају. Можда је био само за особље, па га отворе кад долазе и одлазе, ко ће знати. Слична је фора била и у Змају, где је главни улаз био као службени, а ми ђаци морали да обилазимо 200м око десног крила, или у клаанци, где је испред зграде паркинг и ту је главни улаз, који никад није био отворен, него ајте сви на камионски, тамо има ваљано надркан портир. Ма да направе зграду са дваес улаза, деветнаест би држали закључано.
Од Геменцке поликлинике до Софтекса је било неколико ресторана, на главном сокаку, где су имали и раднички мени. Скоро упола јефтиније од редовног ручка, сасвим пристојан оброк, само је избор сужен на три јела што имају на њему тог дана, а било шта ван тога по редовној цени. Понекад бисмо и тако, за промену.
Најближе фирми је био неки киоск, ћошак даље, имао је и пар столова а на јеловнику само кобасице у земичци, може сенф може кечап. Кобасице одличне, све супер а јефтино, ма одлично али смо ту јели можда трипут. Јер тип је био тако слаткоречив, увежбао је тачку стотинама пута, и увек је успевао да те наведе да не можеш да одбијеш да се рукујеш с њим. Што је ваљда негде прочитао као добар штос да се стекну сталне муштерије. Онда би на послу разговор кренуо, „где ћемо за ручак“ „ћемо се рукујемо?“ „а јој немој, не опет, како ја не могу да смислим тог типа, ајмо негде другде“.