Kažu da bi bilo grdne dževe kad bi, naprimer, Nemci počeli da kače svoje zastave na sve strane, jer bi odmah krenula priča da se opet pale na naci(onalizam), da veličaju sopstvenu državu i da su opet sumnjivi. U celom svetu je manje više uobičajeno, čak i zakonom regulisano, gde se kače državne zastave pod obavezno, gde takođe može, i gde baš i ne sme. Nekako očekujemo da je zgrada sa zastavom neka državna ustanova - da li gradska kuća, ministarstvo ili policijska stanica.

I kod nas se zna, zastave se ističu na državnim zgradama, za praznike i na državnim firmama, a ostalo su narodni običaji, gde je to opet ograničeno na razne povorke (svatovi, sletovi, demonstracije, manifestacije, utakmice reprezentacije) i proslave (svatovi, podizanje krova na kući), i gotovo, nema više. Mimo toga, postaje sumnjivo.

Kod Amera, međutim, loži se patriotizam, i umesto "e paz' što će da me nateraju da im ističem zastavu" drže se onog "da vidim ko sme da mi zabrani". Pa se zato ne samo kače na kuće, nego ih ima i po kolima (navijačka, koja se kači u vrh vrata pa leprša iznad krova), i po kućama, a nije retkost da se ima svoj jarbol i svako jutro diže i svako veče spušta, ili se ostavlja dignuta i osvetljena. Samo u susednoj ulici sam izbrojao četiri takva jarbola, i to nisu sitne zastave, nego bar jardu u širinu.

Najveće zastave su ispred tržnih centara ili većih samousluga; tu ima jedara od odokativno 1,5x4,5m. Ova na slici je ispred megdonaldsa.

Kad je dan žalosti, kao i svuda, ističu se na pola koplja, mada kod ovakvih jarbola to nije baš pola, nego otprilike jednu dužinu zastave niže od vrha.