Uglavnom se podrazumeva da kroz stambene ulice, gde ima dece, gde zalaze školskibusi i često staju, i ima parkiranih kola sa obe strane, treba voziti 25 milja na sat (40 km/h); ograničenje je najčešće i istaknuto. Kroz nešto prometnije ulice, sa semaforima i možda i više traka, 35 milja (55 km/h). Na prometnijim delovima, dakle bulevarima namenjenim brzom prolasku do drugog kraja grada, 55 (88).

Naravno da ima izuzetaka. Gde se prolazi pored škole, zabavišta, udruženja gluvih i sličnih mesta, ograničenje je 25, s tim što za škole uglavnom naprave semafor, sa dva naizmenično žmigajuća žuta svetla, pa je onda ograničenje "25 kad žmiga". Takođe, ako je u krajnjoj desnoj ili levoj traci murija, vatrogasci ili hitna, proći susednom trakom deset milja sporije od ograničenja (što je negde običaj a negde zakon, jer nema sistema).

Autoputevi, to kako gde. Ograničenja propisuju same države, pa je negde 60, negde 65, a ide i do 75 (96, 105, 120 km/h). Murija uglavnom ne gleda ako se ograničenje probije za jednocifren procenat, zaokruženo na 5 ili 10 iznad ograničenja. To opet znači da je na autoputu od 65 normalna brzina oko 75, ne izgledate nenormalno ako vozite 80, i opet će neko da prošiša pored vas.

Radar već odavno mora da se najavi u lokalnim novinama, ali zato sad na skoro svakom semaforu postoji kamera. Prvo su to postavili opitno, da se vidi efekat, na samo dve raskrsnice, što je trajalo pola godine i smanjilo broj udesa, ali je povuklo silnu dreku od strane raznih udruženja za zaštitu prava građana (jer ovako država tačno može da prati kretanje, te kamere umeju da čitaju tablice, tj računari do kojih stižu snimci), i ukinuto je. Onda su kamere tiho i bez pitanja počele da se pojavljuju svuda.