Mnogo sreće.

Stvar je zakomplikovana na više načina. Prvo, veće korporacije uglavnom ne mogu da odvoje ljudi da formiraju nekakve komisije za prijem ili da uopšte pročitaju prijave na konkurs, pošto to ume da bude višednevni posao - nezaposlenost je velika, bude na desetine prijava na jedno radno mesto. Zato često bar trijažu povere posrednicima, dakle glavolovcima, koji pak ne znaju tačno kakav to posao kandidat treba da radi, pa se zato usredsrede na lovljenje skraćenica po tzv. rezimeima, odnosno biografijama. Oni koje oni propuste, dobija šansu da popriča sa budućim šefovima.

Druga komplikacija su raznorazni zakoni - mnoge firme su što milom, što silom, što zbog osiguranja, potpisale kojekakve sporazume i strogo moraju da ih sprovode. Postoji čitav spisak pitanja koja ne smeju da postave kandidatu (da ne bi bili tuženi za diskriminaciju), a onda opet primljeni radnik mora da potpiše desetak kojekakvih izjava, odricanja od ovih ili onih prava, te obaveza da neće da se bavi istim poslom kod konkurencije bar dve godine nakon prestanka posla. Pride, mora na lekarski pregled, gde ne gledaju koliko je zdrav, nego da li se drogira. Ako laboratorija nađe tragove makar marihuane (koja ume da se zadrži i po dva meseca), ništa od posla.