20-I-1973.
Понедељак, 15. је прошао без везе. У школи се закључују оцене, имаћу две тројке па шта онда свирају четвртком. Поподне слушао Пинк Флојд; КСН су ми некако сувише мирни.
Ово су Веца и Снеца у најбољем издању, а плоче су ваљда у тој кеси од ПРКБа.
У уторак ваљда исто само неке часове нисмо имали - НМН није ту, у среду није био ЖГЉ, губили време навелико. Поподне слушао Флојде, кад дођоше Веца и Снеца и однесоше. Шта ћеш. Нешто сам их и сликао, и себе, у тих десетак минута кад последње сунце пичи од капије ка гаражи.
Светлија трака при врху није лабораторијска брљотка него ме јебо лустер, стално.
Ова фотка се појављује и другде, али дође овде.
Ту негде су били и Б.Н. и Милица (тада пар) и Драгана па су се сликали код мене. Одмах све развио, јер Б.Н. је неким чудом имао фен за косу (или је само изигравао сушача).
У четвртак (18.) састанак редакције, па сам за време једног празног часа ишао по школи да објављујем (ваљда позив на сарадњу). Чекајући почетак састанка причао са Болдијем. Имао сам неку идеју за филм о два фотографа, "Колега, губите се". Сам састанак ништа посебно.
Петак исто прошао без везе.
Кева је (одакле само) сазнала да Бранка још није рекла својима да смо се разишли. Кад је питају, фолира се а у потаји плаче. Није ми то била намера, ал' шта ћеш. Канда више нисам онај да ми све пише на лицу, како није приметила, па бар целе последње недеље сам се премишљао.
Русвај на проби приредбе, Хазим бари социологичаркину ћерку*. Треба да одрецитује "лежим, а све мислим на те", међутим замени глаголе.
Ово ме Б.Н. шкљоцнуо. Уочити назнаке браде... што сам обријао 20.
Субота, 20. крај полугодишта. Обично се завршава 15. али смо каснили у почетку, због радова. Дофурао целу породицу на приредбу. Тамо сам завршио у техничкој екипи, што је звучно име за носаче. Зезао се нешто са друштвом (Хазим, Г.М., Д.К. и још неке из IV3), па отишао у Трпезу да вечерам нешто на брзину и тутањ у Дом. После пожара су нешто преуредили - гардероба преполовљена, сала са тевеом и флиперана су спојене, а трагови пожара су маскирани лесонитом и црвеним светлима. У јорган сали је сад и позорница подијум за игру, а са стране је направљен мањи подијум за бенд. Светло је килавије него пре. Бранка се све нешто мотала у близини. Барио ју је неки плави из шестог одељења, нисам приметио да му је ишло. Чак ми је једном и пришла и испоставило се да неко преко неке линије, преко Горице и неких познаника мојих маторих покушава да нас измири. Тек ми сад не пада на ум.
Био сам се окушао тада код неке мале плаве, ал' бре глупава и оно развлачи жваку мрзовољно... јок море. И онда натрчим на Б. и Позориште.
- Здраво. Смем ли да те замолим за ову једну игру у годину дана?
- Како да је оставим?
- Ја за њу не постојим, неће јој сметати да се мало прошеташ у празно. Пробај неки бољи трик.
- Скоро је крај песме.
- Биће још песама. Иначе да ти честитам, за последњих шест месеци ово је први пут да си успела да прозбориш са мном више од седам речи.
Руковали смо се у то име.
И онда смо играли. Има фантастично памћење, сећа се шта сам јој кад рекао и кад је и поводом чега настало позориште са Позориштем, и кад смо се оно видели у позоришту, и где ме још видела а да ја њу нисам и свачег се сетила.
- Да ти буде јасно, од почетка желим да пођем с тобом.
- Знам.
- И што онда не? Досад си могла на хиљаду начина да ме се отресеш да си хтела, али си рекла само "немој да ме мучиш". Било ко други би рекао било шта друго. То ми је било јако чудно, зашто баш та реч. У ствари, подсетила си ме на једну другу у почетку, ал' она више не личи, изменила се, а у твојим очима има нешто што ми говори да ту иза мора да има нешто...
- ... па си хтео да видиш шта.
- Има и тога, али радозналост је само повод. Онда, зашто да не? Колико знам, твој одговор је ни да ни не.
- Тачно.
- Има то везе с њом? Знаш на кога мислим, на твоју безимену другарицу за коју не постојим.
- Нема.
- Онда, шта је разлог?
- Нема разлога.
- Друго питање: ко кога контролише?
- Погледај је.
Позориште је развукла маску у некакав осмех, па сам искористио прилику да јој се обратим. Ту смо се препуцавали неко време, било је опет оног ватромета као летос... па назад до Б.
- ...виђао сам вас у друштву разних фрајера али ниједног више од трипут.
- То си ванредно тачно уочио.
- Дакле немаш дечка. Сад бих стварно волео да чујем коначно да или не, па макар то значило и крај разговора...
И значило је. Иако се и онда тако лепо и загонетно осмехивала, мислила је озбиљно. И томе би крај.
Епилога баш ни нема, свако својим путем. Виђао сам их још понекад док смо били у гимназији, после никако. Б. сам видео једном у пролазу, много година касније, изгледала је још тужнија. Негде 2010. шврљајући по матурским фоткама све три гимназије, падне ми на ум да их пронађем. Пронађем како се презивала, и уопште ми се није свидело.
Нашао сам је на матурском парастосу 25-V-2019.. и захвалио јој се што ме то вече одбила, одлично је испало после тога.
Позориште нисам никад више ни видео.
[иначе, на овом чланку сам, априла 2021., испробавао генератор у Пајтону, да ми Бјо избацује веб стране са фоткама]
----
* којом се после ипак оженио Гаша, живот је непредвидив.
Спомиње се: 10-II-1989., Закувава се, 25-V-2019., IV3, Бјо, Болдижар Барваи (Болди), Бранка, Вера Стојановић (Веца), Гаврило Ташков (Гаша), Дом омладине, Драгана Витас, Живорад Г Љубишић (ЖГЉ), матурски парастос, Милица Зубатовић, Снежана Стојановић (Снеца), Трпеза, фрајер, Хазим Јабучин, на енглеском