Ових дана сам најавио Радоји да ћу да бегам. Или је то било још јесенас, ал' само за његове уши. Овог пута су покушали да ме метну за секретара партијске организације (а јеботе сваки пут тако неке бајаги почасти, дај ти мени шта сам зарадио, зајеби ме са фанфарама), што сам одбио јер "сам преузео задужење од стране Ссоја да учествујем у пројекту стварања малог друштвеног предузећа, омладинске фирме, и то је већ добро кренуло и очекујемо да ће да почне да ради на пролеће - што одузима толико времена да не бих могао да се посветим и једној и другој дужности онако како заслужују. Приде, кад та фирма крене, од мене се очекује да у њој радим, тако су оснивачи то замислили, те не могу овога да се прихватим". Што је изазвало поприличну забуну, ама нико није знао, то их је помело. А као знали су све, и ко се с ким швалера и ко се с ким где запио. Ееее...
И почеле су да стижу понуде... наишао је Крсте Нешкоски из просветне инспекције, да ми понуди да водим увођење рачунара у основне и средње школе. Фала лепо, ја сам програмер, а да гледам како син негог тамо ЖГЉа ваља оне кршине и после још да се ја патим што су то тако лоше и практично неупотребљиве машине... А и с ким да радим, рачунарство су углавном уваљивали овима што су им укидали предмете - наставницима отоа пре свега, а било их је који су још мање имали везе. Хвала лепо.
Можда је стигао и позив од стамбене задруге, ал' њиховог књиговођу тек нисам имао очи да видим. Они су од половине 1987. па надаље били на "ево одмах долазим, чим исплатите оно од прошлог пута". Тип са змијом у џепу. Како ме се сетиш кад ти нешто треба, сети ме се исто и кад дрешиш кесу. Чудо једно колико пута сам морао да изговорим ту исту реченицу наредних пар деценија.
Најбољи је био извесни Божајић из комбинатског ЕРЦа. Што је њега Биг Ћале послао, да ми је знати. Ваљда што је његова жена предавала физику у машинској, па смо се знали са приредби за деда Мраза тамо - ваљда једина двојица брадоња за столом (а њихова ћерка је после била цимерка са Гораном). А, пизда ти материна (то Биг Ћалету), сад си се сетио, а све претходне године си се правио да не постојим. Биће да се усрао од могуће конкуренције... још нисмо ни почели, а већ смо нешто. Сад сам тек сигуран да смо на добром путу.
И, нешто касније током месеца, понуда из куће. Радоја је био задужен да ми је уручи. Седели смо сами у његовој канцеларији, кафа на столу. Да ли је припалио или није, ретко је пушио. Издекламовао ми је шта су му рекли да понуди, очигледно преко курца и очигледно да навија за мене, па сам му рекао да скрати причу и само каже колико. "Пет динара мање него гђа К". Тим је све рекао. "Хвала на понуди и уопште ти не завидим што си морао да је пренесеш... јасно ти је". "Јесте, ал' ето да одржимо реда, да не буде да нисмо пробали".
А лепо је комерцијални питао Жићу, „јел ти то имаш ерц или центар за обуку?“.
Гђа К. је била шефица плана и анализе, две собе и предсобље преко пута од интерне банке, између кујне и велике сале за састанке. Јетка, често заједљива, осица једна, плава али... ваљда једина плавуша коју никад не бих убројао у рибе. Десило се једном да сам помагао оној двојици згубидана, безбедњаку (из VIII2) и пожарцу (из IV3), да изманевришу неки сто за интерну банку, из канцеларије њене раднице. Нисмо могли другачије да изманевришемо, сто велик а просторије тесне, него да ланчано испомерамо још три стола, да их склонимо с пута, да бисмо овај могли да изгурамо у ходник. Кад смо га изгурали и кад је стигао где треба, станемо да (пожарац и ја, овај није пушио) запалимо по једну и издувамо се мало, па да онда вратимо остале столове како су били. Један, баш велик и тежак сто, је био заглављен у канцеларији гђе К. и то смо на једвите јаде нас тројица прегурали, миц по миц.
Појавила се она, изнебуха закључила да се њој додаје још један сто у канцеларију, да неко покушава да јој ували да неко седи код ње и да она више не заслужује да има соло канцеларију... Нема је педес кила с креветом, али кад је њој прорадио бес, сама је изгурала тај сто. Хвала на помоћи, и хвала на сцени за памћење.
Негде почетком мог стажа у Стоуру, ували она мени да јој прекуцам неки реферат, што је ваљда требало да чита на партијском састанку. Срећом, мени још није била стигла повезница* из школе, па ме нису ни водили на списку (али су ми уредно скидали чланарину са плате), те неко време нисам ни позиван на састанке. Значи, ја да ти будем дактилограф, а? Океј, може. Узмем ја то и прекуцам, ваљда на Партнеру, јер тада пдп није баш имао неки едитор који би умео да аутоматски премотава дугачке редове (колико смо знали), Вордстар је био бољи. Одштампам то и метнем у фијоку, а онда узмем па преведем то са партијског на српски. Све оне високопразне фразе сам превео на оно што у ствари треба да значе, само простим речима. Одштампам јој то и дам. Како је полудела... а онда само пошаљем ону прву верзију, реко нешто се сјебало ево исправке.
Њен муж је, иначе, био неки виђенији политичар. Стипендиста наше општине, и то за економски факултет, иако је живео и матурирао на Требињу. Што реко Радоја, "очигледно није код нас имао ко да упише економски, па смо морали да довлачимо оданде". Аха, једино је правни имао више студената од економског, за те директорске факултете никад није фалило студената, било их је по више стотина на години. Ал' педигре, надморски висок.
И да, исто презиме је носила и Б. - пише тамо на 20-I-1973.. Још једно позитивно бројање њој што ме одјебала. Ко зна с ким бих био род.
----
* повезница је папир којим се члан премешта из једне основне организације у другу; с њом иде и досије, и у њему нарочито карактеристика, тј опис личности, што нико неовлашћен не сме да види, нарочито не онај чији је