Наш професор хемије. Млади дркош своје генерације, углавном препотентан (како се то онда рекло), самоуверен и ведрог лика, касније признао да је узимао часове глуме. Наслућивали смо - били смо сувише проницљиви за њега а њега је углавном ватао зорт да га не провалимо. Пуштали смо га, али га нисмо никад схватали обиљно, него смо га зезали како год смо умели.
Инсистирао је на средњем слову, што се код нас не ради - ваљда у случају да неко постане славан па испадне да има имењака, онај млађи узме и средње слово, као нпр Бранко и Бранко В. Радичевић. То по угледу на неке британске хемичаре, што је нама продао као хемичарску традицију, да да, како да не. Осим што је њима средње слово од другог имена, не од оца.
Скраћеница му је била надимак, са неколико зајебаних тумачења шта у ствари значе та слова.
После је баталио просвету и убацио се у неку покрајинску установу. Последње чега се сећам је да је био некакав секретар за информације/информатику (да, то је њима често било исто) у покрајинском министарству за образовање, што је искористио да пазари рачунаре за све основне школе од фирме свог сина (тада још не приватне, таквих ваљда није било до 1988.). То су била најгора осмобитна гованца што сам видео - лоше смишљено, још горе урађено, доста неисправних.