Дан великог паковања. Ово сам писао Берту:
ОК, шаљем ово и почињем да одинсталишем свашта. Скоро смо се спаковали, само још да извадим свој други диск да га понесем, а остатак машине да служи ћалету за имејл. За 24 сата ћемо већ бити на друму. Одржали су ми опроштајно вече (што код нас значи и растанак и опроштај) у фирми синоћ, врло незванично, само добра вечера (о трошку фирме) са умереним пијењем и много приче. Мора да сам штогод познат по граду - отишла Цица (секретарица) до књижаре у предворју позоришта, и објашњавала типу тамо да му треба књига за таквог и таквог типа, средњих година, чита СФ али нема појма јел имају неку књигу коју већ немам итд итд... а тип пита "Да није то Паће?" (зна ме по надимку). Немам појма ко је тај. Испадох некаква месна легенда.
Увече, вечера с мојим родитељима. Ћале потпалио свој мали роштиљ, који није много коришћен ове деценије. Испало недопечено, слаба ватра а шницле дебеле(... 10 речи...). Донео сам му рачунар (његов захтев од претходног дана, да га научим да шаље имејлове, "ако смо ми неписмени сељаци могли да научимо прецизну механику артиљерије, не може ни ово да нам се отме"). Имао сам два диска, један од Аваија и други што је Грег донео. Наравно да сам извадио погрешан, па сам морао да идем кући по други и да их на брзину заменим. Срећом, лада пичи, мењач тврд као што је увек био али ради, а то што сам сипао шест литара, оне три боце што сам купио на ћошку ту у крају, има да буде доста до ујутра и још ће да остане момцима. Бар нисам морао да се мислим имам ли доста чорбе, најзад једном и то.
Атмосфера довољно опуштена, захваљујући девојкама. Кева скоро да заплаче и крене опет у драму, ал' сам све критике сасекао пре неки дан: "ви сте своје дете извели на пут; сад је на мене ред а имам их три".
Док смо се паковали, Марина је звала двапут, па сам је отправио неком мешавином љубазног и одсечног. Чини управо оно зашто сам је одбио, немој ми се мешати у живот, немам ни воље ни времена за тебе, колико год да си слатка и јебежљива, и ћао и довиђења, не требам ти. Последње речи су јој биле „нађи ме“. Аха, можда једном ћу и да ти се јавим, са растојања.