Приредба на полугодишту, вероватно у комитету - гимназија није имала толику салу, а директор је био партијац, па није био проблем да добије ту салу. Бештара је ишао на живце, Воза и рођак му Зака су се баш добро зајебавали. Хемичар је био водитељ. Директор се саплео о кабл од микрофона, оборио га. Оли Бој завршила с погрешне стране завесе. Испратио сам једну из разреда, до станице (45 година касније још добро изгледа) али се нисам залетао - њено село није баш најближе, а следе три недеље распуста.
Веца и Снеца у посети 18., за пар месеци се досељавају на 25. мај. Исте су као летос, само Веца изгледа још боље.
Целе зиме сам у школу ишао бусем. Карте су биле сићушне, нешто 3х6цм или мање, а био сам се увежбао да и од тога правим лађице, па онда једном руком, па онда левом руком, на колену. Није лоше као вежба за прсте. У време кад сам ја ишао - за другу смену или кући после прве смене - углавном није била гужва, али зато је ујутро и увече била, а овамо сам мислио да сви раде од шест или седам. Могуће да су ујутро гужву правиле домаћице кад иду на пијацу, виђали су се цегери, и разни из Комбината који иду нешто у град послом, ко ће то знати. Улазило се, ових година на предња врата - или су тад опет били прешли на задња и средња, мењало се то. С једне стране је тако била тежа контрола наплате, кад се и улази и излази на сва врата, а с друге стране је тако брже, па одвозају туру за десетак минута мање и онда седе и пландују, возач и кондуктер, на крајњој станици, оду на пишање, доручкују... Пуш паузе нису биле проблем; путници су ретко пушили у аутобусу, али особље јесте.
То са наплатом и није био неки проблем, народ поштен, па и они који уђу на она врата где није кондуктер, плате карту. То се звало „преко везе“, што данас изгледа самоиронично, јер преко везе се налазио посао, набављале ствари на које се дуго чека, добијао кредит за стан. Карта преко везе се добијала тако што се паре пошаљу преко других путника, прелазећи из руке у руку до кондуктера, па се онда истим путем карта и кусур врате назад. Зачудо, ниједном нисам присуствовао сцени да се неко жалио на кусур или да није добио карту. Било је да то мало дуже траје па човек дочека своју станицу, изађе и ни не добије карту. То већ није било овде, где су линије довољно дуге а нико не улази у бус за само две-три станице, за толико се већ ишло пешке.
Од мене до центра су биле, да видимо - станица на ћошету, станица на почетку улице, једна код Леснине, једна код Житног трга, и сам центар. Растојање од две станице се углавном пређе пешке за време док се дочека бус, чак и у мојој улици где су бусеви ишли четири пута на сат (четири линије, нигде није било више од једног возила по линији). На местима где је ишао само по један, требало је бити или тачан или ићи пешке.
Била је још једна станица даље, код шећеране. Пошто сам ту одрастао и навикао, испочетка сам њу користио, али сам се брзо предомислио. Јер се ту не види издалека где је бус, следећа станица је код обданишта, иза ћошка. Видим га тек кад прође Кантину, и ако нисам на 20м до станице, не вреди ни да трчим. Са ћошета се, међутим, шећерана лепо види, и ако је бус већ кренуо одатле, а ја већ прешао пругу, вреди потрчати. Ако га и не стигнем, бар нисам ишао у погрешном смеру, само продужим и не касним више од десет минута.