(тачан датум сам ископао кад сам преснимавао дневник IV5пп, 25-V-2019.)
Имао сам неке нерашчишћене рачуне са разредом баш ту пред екскурзију, мада нисам записао шта то. Те сам решио да ћемо нас двоје изгурати и ово и бал како тако, са свим тим формализмом и малограђанштином, а онда терамо даље по своме.
То јутро смо се појавили на новосадском сајму, цео четврти разред, дошли скоро сви (тј мора да су неки фалили, нисам баш бележио ко је био ко не). Мувао сам се нешто са Шишкетом под лагано прокислим небом, а кад је било време излетео и у пола једанаест се нацртао где је требало. Ал' ње није било, ни у стану, ни на факсу, ни на паркингу, ни опет у стану (да се нисмо мимоишли, мада је све то у кругу од 400м). Чак је и њен газда, мада пајкан, фино утубио шта да јој каже у случају да смо се мимоишли. Кад сам кренуо други пут према факсу, са извесном задршком сам је приметио с преке стране - ја пред сајмом она уз паркинг - и срели смо се на пешачком, вратим је на њену страну, друштво се окупља испред хотела Парк. Свратили опет до њеног стана, да попије сируп и ликер јер кашљуца, а ја са газдом једну шљиву. Нисам пио ракије још од оне комовице за нову код Снеце.
Успут до хотела купила цигаре. Мало се снебивала, хоће ли је примити, има ту и професора, ал' нико ништа. Сигли на Стражилово као и сви остали и кренули прво до кафане да се испишам, и трефили баш ону исту где су професори. Питам Бозона је ли понео цвикере за сунце, он мени да пазим да се не изгубим. Кренемо том трим стазом (таман су ушле у моду као туристички штос, најзад смо имали довољно дебелих којима би добро дошло), па скренемо на једном месту, овог пута да се испиша она. Десетак минута касније низ буде настављен на највишем нивоу, поче киша.
Ај назад у кафану, тамо Рајка, Мима, Мјежац и Јолпаз и још нека двојица, ал' они су за некакав гулаш тамо, нама се није јело. Пређемо, кад се мало разведрило, у другу кафану, има и тамо трим стаза - видимо неко друштво спојило шест столова и храбро савладавају препреке на њима. Наши су били унутра, пили певали веселили се. Нас двоје смо унели једну мокру столицу са терасе, па је покрили њеном јакном (која је малопре изигравала кишобран). И ја сам мало незгодно седео, пола код Возе пола код ње. Драгана је покушавала да напије Возу а и ми смо га наговарали да већ једном изручи ту вотку, ево ми смо већ по три чаше вина попили. (... 18 речи...) Зајебавали се са Гавром (канда је заборавио оно од пре неки дан). У свакој песми где се спомиње нека Мађарица сви су гледали нешто у нас и дизали нам чаше. Онда наишао Пајсаћ, НМН и још неки, ал' само је овај први добио овације. Пошто је киша опет кренула, решимо да се вратимо у град. Опростимо се од друштва и кренемо онако пијани кроз Дунавски парк, да тражимо где да уситнимо да платимо баба сери да се испишамо ко људи. Свратили негде на по пљескавицу и да се мало отрезнимо. Назеб ју је изгледа начео још у суботу, а сад смо још и кисли, али каже најгоре је навукла у понедељак кад је седела негде, презнојала се, а онда села на промају. Гледамо солитере, каже какве кутије за људе, никад не би могла да живи у томе.
(... 55 речи...)... ал' ништа, ухватио тај аутобус, има дана. Пробудио се кад је бус већ улазио у град, и неком лудом срећом је стао у мом крају, с оне стране парка, имао сам само три ћошка до куће. Затекао сам ћалета како петља нешто око дипломског рада. Само је питао како је било и наставио.
Сутрадан сам опет био у библиотеци. Поподне, кад сам кренуо у Чурду до кројача, нашао сам у сандучету писмо из Новог Сада: тај и тај режисер са телевизије долази сутра да разговара са мном, поводом стипендије. Биће нешто, ваљда.