Стопом назад на посао. Бусом од куће до гране (платио карту до Сегедина, изашло би на исто), па пешке преко. Свуда око 15цм снега, и магла је штогод. Пасошка на мађарској страни мора да прекуца име презиме датум рођење и број за сваки пасош, што онда иде до неког централног рачунара у Будимпешти или негде. Веза је, како сам већ чуо, уски сноп мирко таласа, што слабо ради по магли. Чекам два-три минута док се то пробије и врати. Онда одшетам стотинак метара до скретања за Морахалом, јер ми не пада на памет да продужим за Сегедин, туда је бар 50км даље, и град је. Тражим добро место за стопирање, и жестоко ми се припиша. Оствим коферче уз пут (исто оно смеђе-наранџасто што смо 1976. купили у Темишвару, в. 28-III-1976., последњи пут виђено у Сијетлу) и одшетао до најближе тарабе, петнаестак метара од друма, и тамо оточио. На пола посла чујем звук, зауставља се лада Нива... наравно, гранична патрола. Завршим, кажем „извин'те господо моја, ал' мора се... шта треба?“. Папири, наравно, што све имам, они срећни што су урадили посао и иду даље. Питам сме да се стопира овде, сме, што да не. Потрајало је двадесетак минута док сам ухватио следећег, што сам искористио да доручкујем (кришка хлеба и поховано, без салате) и издимим једну.
С једним стигнем до Морахалома, тамо скоро цео сат чекам следећег. Велика вест ових дана је што се више не шверцује бензин, потписан Дејтон, нема шта да се ради. Овај је имао неки Ауди купе са резервоаром од 135 литара и ојачаним гибњевима назад. Сви су додавали по два-три листа (па и један од југића у ДБА је имао 85л и ојачање) да им се не би на грани дупе вукло по калдрми. Било би и опасно, ако звекне и процури, варница би могла чудо да направи. Сад је резервоар био скоро празан, можда 10% пун, а додатне опруге су тресле возило на сваку бубуљицу на асфалту, толико да нисам ни тресао пепео са цигарете, спадао је сам.
Оставио ме на окретници на пола пута, скренуо десно. Доста брзо сам ухватио следећег - неки Италијан, Никола́, каже да је често у Београду, снабдева бутике модним стварима. Живи у голфу а од намештаја има мобилни. Баш смо се распричали. Мало ми је потрајало да се пребацим са мађарског на италијанско-енглеску мешавину. Кад је чуо шта слушам од музике, каже „tu sei uno sessantatino“. Није баш имао појма куд би после Делкута, па ми је поверовао на реч кад сам му рекао да знам одлично место где можемо да поједемо csuka pörkölt (перкелт од штуке) - наравно, код Парастаија, али прво смо пробали да купимо вина код Софтексовог винара, ал' није био ту. Перкелт је, као и увек, одличан, али јадни Никола́ је добио све коске које су нас све скупа досад мимоишле. Невероватно - ово ми је био трећи оброк на том месту, и никад нисам видео да је ико добио нешто с костима. Јебига. Купио је нешто вина, увери се да му се телефон напунио, оставио ме на ћошак од стана, па смо се разишли. Таман се хватао мрак.
Онда сам неколико дана био мање више сам, момци су се разилазили по одморима, а кад почне сам католички божић, бићу сам у офису. Знајући колики ме посао чека, најбоље да неколико дана будем сам и навалим да радим.
Био сам се недавно опкладио са Михаљем да ћу да напишем плате од нуле. То је Илеш зајебао, свашта је убацио у меније али ништа није написао, а све је ионако лоше прилагођена копија апликације из ДБА или Аваија, које већ. Водовод у Визсеку је већ попиздео, одавно су платили а никако да им проради, па су иставили ултиматум: шестог фебруара ће или то да им ради, или ће и тог пута да ураде на руке, па ће апликацију да купе негде другде а Софтексу да иставе рачун. Дакле, тражи се софтверски јунак који ће то да извади из гована. Опклада је у 1000 марака поврх плате, ако урадим о року и све остало тече без застоја.
Доделили су ми и књиговођу, неког Цингермана, маторог вука који је све знао што треба да се зна, и који ми је темељно објаснио шта се како рачуна, укључујући и прогресивно опорезивање и негативну стимулацију (износ који добијају сви тек тако, док нешто не убрљају, а онда им се смањује или укида, боли много више то имао па немао, и добро се одражава на дисциплину) и остале цаке. Смислио сам да за свако поље које се рачуна постоји формула која ће да се изведе из унетих поља (у тој табели или некој другој), а да ће формуле да буду у некој табели са мемо пољима... и да ће сваки пут, пре пуштања обрачуна, да се из те табеле изгенерише програм са функцијама које ће да се позивају. Тако је обрачун потпуно параметризован, и може да се чачка без да се дира главнина апликације. Трајало ми је неколико дана да то смислим и да ми у начелу проради, а онда још неколико дана док смо дотерали све те функције да раде шта треба и како треба.
Једног дана, око 27. отприлике, сконтам да хардвераши имају радио. Тешко да ћу било шта ухватити, нема добре УКТ антене, али нуто чуда добро се чује Нови Сад, мора да има репетитор у Сомбору. И ту негде неко од оне банде, у некој претпоноћној емисији, пусти Штулићеву верзију Коеновог „Партизана“. Кад је отпевао „слатка слобода... да л' ће знати да пјева...“, нешто сам се распилавио. Где ископа Миљковића, суви геније. После видим да је и остало туђе, што је урадио, исто по правилу бар за копље ипо изнад оригинала.