04-VII-2020.: Оде казан
Месечни преглед. Виолета се здала са бициклом неколико дана, па онда није. Морао сам други дан да однесем бицикл да поправи помоћни точак, одвијао се завртањ. Треба да има или леви навој, или контраматицу. Тип је нашао дужи завртањ и набио са контраматицом. Нина је јако задовољна својим бициклом. Близнакиње се нису много играле својима, можда пар пута, ал' им се иде, било куд. Водили смо их пар пута на игралиште, углавном нас двоје, једном она и Нина; ишли двапут у Спрингфилд, после 15. јер су размонтирали и дезинфиковали целу велику салу. Полако им се враћа промет, али су одржали досад само два рођендана. Трећег смо средили гаражу да прими свих шест бициклова. Сад већ некако може да се прође.
Имамо вишка јаја. Зимус смо докупили осам кока, а ове старе још нису сувише старе, добијамо 10-14 јаја дневно, великих, преко 70г. Лена и Милан су дошли шестог (она сама, да продужи пасош) па онда двадесетог (обоје), и однели су само 120 јаја. Тад смо отишли до Домаћина, лепо ручали. Милан је узео карађорђеву (мора да има кајмака иначе је лажњак), а ми опет бечкеречку тајну, као пре две недеље.
Ишли смо у Београд 11. па онда 2. јула, Нина код зубара. Оба пута су јој претезали шине, па су јој се зуби напокон лепо поређали, мада сваки пут кад скине гумице има осећај да хоће да се разбеже. Бар јој горњи не штрче више напоље.
И ја сам био код зубара, 19., извадио велику седмицу горе лево, подсетило ме на "Поп Ћиру и поп Спиру" (оно са коњским зубом). Други пут данас, где ми је само пломбирао двојку горе десно и мало на границама између горњих зуба. Од те седмице ме озбиљно болела глава, чак сам четири пута морао да узмем бруфен (мали, од 200мг) да бих могао да спавам. Обично потрошим два бруфена годишње, а 2018. је било зајебано, опет због зуба. Прошле године, кад сам извадио четворку на истој страни, главобоља је одмах престала. Овог пута је било теже, четири дана се повлачила док није нестала. Двајздругог смо попили па ме ујутро болела глава и био сам срећан - није ме пробудила након два сата сна, није пулсирала, није ударала у поједине тачке на лобањи него је била тупо распоређена и личила више на стари добри мамурлук, који нисам доживео од... немам појма, можда студентских дана.
Кад смо код пића, опет радимо: 9. код Борчета (14. френдз парти), 15. код нас. Борче је каснио, јер му је нови намештај, чувена Регина из овдашње фабрике, најзад стигла са пар сати закашњења. Испекао сам роштиљ који сам планирао за суботу, кад је Лена требало да дође по пасош, ал' је имала грип са главобољом па ће наредне суботе. Проверили смо рок трајања на месу и закључили да има да се роштиља опет, као прошли пут. А 22. смо били код Драгане, остатак лањске вишње. Требало је да буде 30. код Борчета, у уторак, да би стигао да спреми баклаву коју је прескочио претходни пут, мислио је да нам је већ досадио, ал' прво је нас потрефила нека грипа, па онда Драгану двајшчетвртог. Нина је провела дан у кревету, близнакиње лоше расположене јер им цуре носићи. Раја гунђао цео дан, провео га у кревету; Виолета се провукла са три листа папирног убруса и готово. Мени ништа, ваљда сам прележао прошле зиме па моја одбрана није имала шта да учи. У суботу Борче зове, каже не може Драгана, има грипу. Отказали смо, нема кворума, није то то. Киша није престајала до осамнаестог, па мора да се фрустрација придружила осталим узроцима.
Петнаестог сам отерао сакса на технички/регистрацију, прошао одлично осим кочница. Пустио ме на неко туђе мерење и рекао ми да то средим. Не капирам шта је по среди, све је ту ново, мењано пре две године. Каже зависи од стила вожње. Ја, као стари искусан возач, гледам далеко и прилагођавам брзину раније, па јако мало кочим. Онда ми Нина објасни да кочнице слабе стајањем, челик накупи честице рђе. Покојни Ендер је, каже, имао обичај да на празном друму да гас па онда нагази кочнице само да оструже рђу. Урадио сам то пар пута на путу за Петерхид и, драгичка, оно што цвили је скоро нестало. Доообро...
А тамо смо открили да смо опљачкани. Кад сам оно 07-II-2020. ишао да проверим штету од олује, у пецари сам видео само да су косилица, шворценигер и колица на месту, па отишао да проверавам остало. Нисам ни приметио да фале казан, лула и цев из табарке. А знао сам, кад је мајстор Миле звао лика из комшилука да однесе ону стару крека весо пећ, да неће ваљати. Не, каже, тај је ван сумње, његов човек Лесковчанин, сваки дан је на пијаци, не би смео од срамоте да се појави. Добро, онда је можда дошао неко с њим и извидео терен. Цела штета је испод 300€, чак мање ако узмемо у обзир да је сад девет година старије, а ни кад смо га купили није било ново а и било је крпљено, али у збиру је горе. Имамо сад озидано кућиште у које немамо шта да ставимо; табарка без цеви је неупотребљива, а и петљавина док нађемо замену за сам казан, коштало би бар 700-800€ да се обнови... ма, ко га јебе, још имамо ћалетово старо казанче од 25 литара, на то ћемо.
Те смо тако, кад смо 26. схватили шта имамо, покупили буре, преручили пола вишања у друго, и однели тако кући. То поподне смо испекли 5л вишње. Сипали у осталу вишњу, па нек одлежи до краја године. А наше одушевљење баштом је углавном спласнуло, баш нам се нешто и не иде тамо.
Првог смо одвели девојке на базен, ал' су нешто радили на њему, нема купања. Одемо на Пескару, код Чурде (не самог села, то је окружено мочварама, ово је језеро уз бившу радничку колонију, ту су вадили песак па дошла вода), што је сад званична градска плажа. Од базена има 2км, од куће, измерио сам на мапи, има 4,75 км. Одушевиле су се, праћакале се по плићаку скоро пола сата. У повратку, Линда ми је заспала у седишту, наслонила ми главу на леву руку, коју сам морао мало да спустим да не склизне на корман. Није тешко, али сам тако возио три километра, кад смо скоро стигли кући осећао сам се сав искезечен, као да сам стално кривио леђа удесно. Али ништа, без проблема са леђима, осим што су ми се ноћу трзале ноге док нисам добро заспао.
Трећег опет код зубара, а у повратку, за време пуш паузе, седим пушим и чекам да прође анестезија, зовем Драгану и чујем да је још болесна, нос одеран од папирних марамица, шлајмара, лице отечено, коса слепљена, не пали климу. Држимо палчеве за понедељак или уторак, штогод сам стекао навику за те седељке.
Увече четвртог прво закажем код нашег дилера за дуван, за следеће три киле (по 2000 динара кило, иста цена већ више година). Она свако јутро направи цигарете за тај дан. Радимо ово још од октобра 2012. Из трећег-четвртог пута смо испробали све дилере на пијаци и нашли овог. Посебно откако су измислили жардињерију, која има посебан пик на било какву продају било чега ван званичних канала (а држава већ 200 година воли монопол на дуван), да се не бисмо сретали на пијаци, чујемо се мобилним и нађемо негде. Последњих шест година то место је испред Детелине.
Коначно се чули са Гораном и Стенлијем преко скајпа. Добро им иде, Неша пише још додатака за своје игре у роблоксу (додао је сад зелени неонски ласерски ефекат на свој АК-47), Анита мази великог мачора и изгледа још слађе него пре. Стенли је опет продао неког бенџу за 7500$ а коштао га 2500$. Живот је леп.
Спомиње се: 07-II-2020., Анита Џенифер Бергер (Анита), Виолета, Горана Средљевић (Го), детелина, домаћин, Драгана Витас, Ендер Аквила, жардињерија, Јелена Средљевић (Лена), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), мајстор Миле, Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Петерхид, Рју (Раја), саксо, Спрингфилд, Стенли Бергер, френдз парти, Чурда, шворценигер, на енглеском