06-IX-2020.

Дваесосмог сам довукао мајстор Милета у Петерхид да дозида оно ограде што је напола пало. Јер ограда није довољна. На овом делу је била њихова котарка - оно доле свињац горе кукуруз - али ови што су ту живели 2011.-2015. су то срушили да се греју на грађу. То се прави од храста или букве, тврдо и добро гори. Овај што је ту био 2016.-2018. је био нека пијандура, у младости је увек имао неко женско да му кува и греје кревет, па је онда отишао негде да ради а сад се био вратио и купио ову кућицу и покушао да опет живи онако. Крао је или макар јављао правим лоповима шта имамо - тако је нестала она румунска секира из једног комада челика, што је имала савршену равнотежу, у јесен 2016. То смо мислили да се затурило током радова, ал' досад бисмо је ваљда пронашли. Онда је провалио у просторију са хидрофором, где нам је био казан и бурад и под бурићима остаци ракије коју смо купили са све кућом. Кад смо видели да је казан још ту и да није нашао ракију, нисмо даље ни гледали. Много касније смо приметили да нам је украо бушилицу за земљу и апарат за заваривање (а оставио електроде и ону аутоматску маску, која је ваљда била скупља од заваривала).

Ове године смо већ виђали отиске ђонова на фолији, па и дечије. Пола трешања је нестало, што би требало да су чворци, ал' њихове су горње гране, доле у густиш не улећу. Онда нам је нестало нешто парадајза, па канта за заливање, па метла, па сијалица ледовка из пецаре, па 40-50 кила лудаје (види се по угаженим врежама, и по стази кроз двометарски коров с њихове стране), три фангле, повртарска лопатица и чак и глупе пластичне пепељаре с терасе. Једну од оних бољих дрвених гајбица (заосталих од јабука што је ћале био купио 2015.) смо нашли уз тај зид с наше стране, као и изврнут крпљен лонац од 30л (не наш). Однела га је пред пецару, следећи пут је опет био уза зид. Прелио сам га старим машинским уљем, па ако се неко оклизне, јебигица.

Сазидали су то за дан. Нисам понео довољно пара - обишао кућу двапут пре поласка да нешто не заборавим (нове цвикере за вожњу, цигарете, еос70... заборавио паре). Те сам исплатио само материјал а осталих 5000 обећао што пре.

Сутрадан смо пекли још ракије. Испразнила се боца с плином, одем по нову (код Кнеза више не пуне, само мењају, нови пропис) и роштиља што сам наручио, наш брзождер је преко од пумпе. Две киле ћевапа и ражњића и њихов сомун, ето ручка. Сад откако је чак и Раја почео да једе месо (након што је толике године живео на чипсу и помфриту), ово почиње да личи на породични ручак.

Тридесетог, последњи круг по Пескари. Као што је и целом граду исто пало на ум у исти дан - температура је била око 36°, жега дави, а морао сам да прођем кроз 400м гужве комбијем (где је један чак хтео да се бије, "имаш проблем?" каже и гледа ме бесно, "јок, чекам да прођеш", на шта ме отпише као безазлену будалу, будала), па нисам нашао место да се паркирам, него их истоварим, окренем, па назад до самог почетка паркинга. Па онда пешке до плаже, а после на крају пешке до комбија и трећи пут кроз ту гужву. Срећом, може да се изађе на другу страну, па нисам и четврти пут. Наравно, док сам ја стигао до плаже, упразнило се шест места. И мој дар да убодем кад није гужва је такође на одмору.

Није ми се ни газило у воду дубље од пола бутина, мрзим кад ми уђе песак у гаће и да су ми мокре док возим, па сам само био на дужности - пазио на децу, ишао по лангош, помагао им око сладоледа. Чак сам се и извалио и сунчао целих пет минута, а онда је и Санда хтела да ради то исто, па је легала, заузимала позу па устајала, тако неких петнаестак пута, чак је и заклањала очи тј стављала квеки (како оне зову наочари за сунце).

Тријеспрвог смо имали незгоду, зачепила се клоњара. Једна од клинки је убацила пластични држач од освеживача, ал' није далеко стигао (претходни пут јесте), стао је на прегибу тунела и зачепио га скроз. Одшрафили смо га, изнели га напоље (није ишло брајаном, тј аугером, јер удари у угао и н'уме да скрене). Навукао сам жуте гумене рукавице, изручио папир и говна на већ постојећу вишегодишњу гомилу живинског гуана и цеварике од печења ракије, а онда га још цео сат шрафио на место. Јер је идиот који је убацивао завртње у под убо предњи десни под углом од скоро 10° и предубоко, па никако да ухвати матица. Остала три сам шрафио три-четири пута док нисам утрефио овај. Ал' било је све готово до ручка, а за ручак смо имали

beans, beans the musical fruit
the more you eat, the better you toot
the more you toot, the better you feel
we should have beans for every meal.

(пасуљ, пасуљ, музикална воћка
што га више једеш, више ти се троћка
кад се више троћка боље ти је буља
и трипута дневно једимо пасуља)

Чили сос је, најзад, овдашњи, од Ароме из Футога (код Новог Сада, мада су они престоница купуса). Окачио сам фотку и стихове (из књиге „Силовање мајмуна“ - "The rape of the APE", тј америчке пуританске етике, што сам ваљда од Паје био узео) на Бурунди. Последњих месеци сам више пута вежбао док нисам нацртао добар виолински кључ.

Поподне отишли бицикловима опет, и девојке изаберу Спрингфилд, опет. Уобичајени програм, ја Нектар точени бањалучки (ко би рекао да ћу босанско пиво), њој ладни нес, што су јој девојке посркале у цугу. Све као и обично, чак је и Весна била тамо, овог пута у поподневној смени.

Првог смо испекли нешто мешано, што смо крстили "папазјанија", јер је садржавало свашта - и брескве, и грожђе, и шљиве, и јабуке и понеку крушку. Отворићемо је за дочек. Паприкаш од ручка није отишао за вечеру, па су га добиле кокошке. Раја је хтео пицу, па смо наручили (породична рома преклапача, тј са заврнутим ивицама, средња маргарита за клинце).

Другог смо отишли до Петерхида. Зид добро држи, малтер се осушио, а угажено место кроз лудаје је сад двапут веће. Постоји траг кроз коров с њихове стране. У том делу лудаја више нема, чак ни оних које сам фоткао прошли пут. И парадајз који нисмо обрали у петак, јер је био полузрео, више није ту. Е јебига. Обрали смо лудаје и сместили их у бившу пецару.

Петог, годишње окупљање IV₄, исто место као пре две године. Жуца и ја смо мислили да одемо бицикловима, али онда би њена комшиница морала сама до града да се нађе са осталима, а и биће мрак и хладно кад се будемо враћали, и она нема ваљано светло, метне телефон у корпу напред па га подупре торбицом. Па смо се тако договорили да ће Бајло да ме покупи а онда су нам њих две успут.

Све исто па исто. Јесте провод, пијуцкаш ракију цео дан (наш тутифрути је скоро нестао, а нечије лозе је остало више од пола), причаш с људима, зезање. Ксенија је још тешко покретна, али смо је видели на нечијем телефону. Присутни, како се појављују на фоткама: Сташа, Милица, Јозда, Гаша (делом као кувар, сложио је неки тако/бурито и бурек за доручак), Борче, Чарга са женом, Јасмина и, само за последњи сат, Паса у неком опиченом комаду, нешто између шалвара и пилотског комбинезона. На крају није било ни хладно ни мрак, јер смо се разишли око 17:30, наводно да би домаћини добили слободно. Аха, плаћени су и ту и живе, тако им је свеједно да ли ће чистити ујутро. Та ловачка места (као и оно где смо били 2016.) су део оног где Гаша ради, тако да ко зна какав је стварно био договор.

До недеље поподне сам већ урадио фотке и разаслао их (тј устоварио на Дропбокс и емајлирао линак редару, а она ће већ даље).

---

Спомиње се: 19-VI-2022., IV₄, Бурунди, Велемир Прокин (Чарга), Весна, Гаврило Ташков (Гаша), дочек, еос70, Живана Арматовић (Жуца), Јасмина Влајин, Јован Зданић (Јозда), Ксенија , лоза, мајстор Миле, Малиша Борковски (Борче), Милица Зубатовић, Ненад Бајло (Бајло), Нови Сад, Паја Ћурчић, Петерхид, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Спасенија Вишњић (Паса), Спрингфилд, Станоје Сердаревић (Сташа), ћевапчићи, фангла, на енглеском