21-VII-1971.
Летовање у Борику. Као прво, Слађа ме убедила да дижем руке од Снеце, не треба њој дечко до ко зна кад, не занима је, гледај другде.
С друге стране, друштванце. Два брата из Данске, у ствари Пољаци, старији студира медицину, ваљда бруцош; други можда годину старији од мене, рече Јаспер а у ствари Вјеслав. Мада су ми повремено спуштали флеку на рачун година, јер ту од шеснаесте до деветнаесте једна година је много, а три као деценија, у ствари су били добро друштво. То што је енглески био радни језик ми је ишло на руку, за два дана сам био у средишту. Не да сам центар, него дежурни преводилац. Браћа су свирала гитаре, само би их изнели на док и засвирали, углавном импровизовали блуз. Без певања, док се није појавио Теус са дванаестерцем, па су пичили у три гитаре. Звучи одлично, тако у сред мора.
Био неки Далибор из Београда, ког је јурила Слађа, а он је јурио неку Бапси (Барбара, ака Пепси ака Кокакола), код које су покушавали практично сви. Неки тип из Новог Сада (постао потом легендаран, јер су он и другар му свако вече гледали да добију последњи гутљај из флаше па да је онда заврљаче у плићак, док то није постало традиција, а онда би устајали у 6 и вадили флаше док се вода још не замути, носили у самоуслугу и живели од кауције; видео сам га пет година касније у НСу, у отменијем крају, води неку џукелу формата телета). Па онда екипа из Панчева, њих шесторо у шатору за двоје, спавали на смену, будили једни друге певајући "устајте ви земаљско робље", торта се разликовала од ручка по томе што на лебу има довољно пекмеза да се распозна боја. Па је био неки Хупси из Аустрије, риђан, говорио неки свој немачки са отезањем, што Немци никако нису подносили и говорили му да зачепи чим зине. Нека Дагмар, звали је Дармарка, не сећам се фаце.
На слици испао улево Миливоје, бака, ћале, теча Кића, кева, Миливојева госпоја; с леђа на столичици је Веца; на фићи седи Слађа. Пије се кафа, и канда је било кише, сви нешто натрентани.
Тих дана је и теча Кића испалио своју паролу „Ја бих то све ошишао па преко границе“, на чему сам му се из места захвалио, скоро већ увежбаном иронијом. Кренуо одмах да се вади, ал' касно.
Већ други дан сам се опасно приближио Пепси, ал' онда тај снагатор из Београда, може у зубе да ме носи, "питај ти њу је ли понела анти-литл-Далибор пилуле", да му преведем. Ајде, добро, де.
Трећи дан је Слађа отишла, оно и дошли су бар две недеље пре нас. Увече сам се накачио некој Ерики из Аустрије, ал' опет исто као синоћ. Грррр. Превише типова, притом тај Далибор жонглира са шест. Оно, на крају га олади код свих, ал' су дотле заузете.
Послао разгледницу Меланији, ненадахнуто, скоро празно. Скоро се ни не сећам како изгледа, има већ девет недеља.
Дне 29. један од Београђана правио опроштајно, зезао крејзимене (да, чуваре, тако смо их крстили), премештали радњу из плажног ресторана до хотела па на плажу па на док па ко зна где све. Тип је једночлана представа, певао, играо, испричао десетине вицева.
Сутрадан устао у 6, па са ћалетом и теча Кићом на пијацу по рибу. Понео кварца (8мм камеру) и снимао успут, па на пијаци, па роштиљање. Још увек онај исти мали роштиљ из Сарајева од преклане. Испуцао целу ролну, скоро три минута. Испало феноменално добро.
Поподне седео са Пепси и оном двојицом Данаца/Пољака, чантрали. Предвече срео прво њу. Остала без једне круне - сад је само најлуђа у кампу, ал најблеђи је један нови из Немачке. Већ је прилично розе, права црвенокожара. Рекла је да ће да поцрни, рекао сам да ће да се испече и љушти. Срећа па ово није нудистичка плажа (а има их десетак дуж обале), па бар има на шта да седне. Док смо ходали нашом "улицом" тј пролазом између шатора, појаве се и ова двојица. Ту се сетим да сам заборавио да вечерам, дају ми десет минута. Бака ми збрбољила резанце у млеку, што јес брзо али захтева поприличну вештину са тим малим гориоником (дакле још увек сам пичио пола литра дневно). Ни кући није једноставно, термостат на експрес рингли је груб, мора стално да се меша да не загори. Стигнем за двадесет, нису збрисали, само су гунђали што су чекали тридесет... те одосмо у диско.
Место је фантастично, био сам већ двапут. Дебели диџеј можда не готиви моју музику баш до краја, али је иначе добар. Звук одличан, светла синхронизована са звуком (бас удара у жуто и црвено, виши тонови у плаво и зелено, у неким деловима тера само црвено са пиковима у жутом). Пепси је ово последњи дан а они снагатори више нису ту те је сад моја шанса - тек сад и само толико, а баш смо се зближили. Растужила се што се од сутра не видимо (и стварно нисмо; оставила ми адресу, де), ишла сваких петнаест минута до тоалета да мало плаче. Каже проводи једанаест месеци годишње са строгим родитељима, и сад дођу те две недеље слободе - и прођу. Предложио сам ситну освету, да мало закасни. Не, каже, биће још горе. Обећао да ћу јој послати фотке а она ће да их полепи по орману где јој стоје свеске, да нас види кад пожели.
Без пољупца на крају, дечко љубоморан. Аха, па да, то сам чуо још онолико пута.
(е данас, 18-XII-2020., сам је изгуглао - по имену и месту, жива и здрава, политичарка, не изгледа лоше и није се угојила, чак делује тања него на слици)
Спомиње се: 18-XII-2020., Борик, Вера Стојановић (Веца), дежурни, Меланија Тисаревић, Миливоје Стојановић, пекмез, Славица Тејин (Слађа), Снежана Стојановић (Снеца), теча Кића, на енглеском