Деветнаестог отишао до позоришта по паре. Срео Аћима и једног од млађих глумаца. У СУПу нисам добио личњак (са 16 година може, од 18 мора), хтео сам да га имам за случај да опет направе рацију као 01-II-1972.. Нисам чуо да су то опет радили, али за случај да опет некој будали падне на ум... А нисам га добио јер ме нема у књизи држављана. То су редовно уписивали до 1947. па стали, ваљда су књиге биле савезне, што неким круговима није годило. Крајем педесетих су кренули поново, сад са држављанством по републикама, па сам тако наводно био држављанин СР Србије али нисам то могао да докажем. Па упишите ме. Не можемо, јер сте вероватно уписани у очевом месту рођења, а ако нисте, нек вам издају потврду да нисте па ћемо вас уписати овде. Добро, то је онда један одлазак у Бртог, кад наиђе.
Двадесетог пуна кућа, мумије у пуном саставу, Слађа са својима и Драгана приде. Баре ме да изађемо. Што је само изговор да Слађа умакне кеви, јер као са мном може, ја сам нека гаранција. Добар сам јој кад јој требам, осталих дана може да се дере на мене. Па смо се прегањали, хоћемо нећемо, и ајде због Драгане. Код Дома омладине ништа велико, издиванио се са Чаргом око ко зна чега, а онда у повратку срео Аћима па се диванио још. Стигао кући око поноћи.
Двајспрвог коначно снимио тај шашави филм (који, уопште се не сећам) са Гашом у дворишту Змаја, па смо дошли код мене. Покушао да ми макне неке слике, нарочито оне од Вишње, што сам спречио и онда престао да показујем. Јели нешто па у град. А у Дому омладине видим, гле гле, Б. Застанем одмах да јој се јавим, и сећа ме се, и опет је згодна... и онда приметим њену другарицу, стоји ћути.
- Ми се, овај, нисмо упознали, ја сам...
- Ни нећемо*
- Ако. А ти беше у Другој?
- Да.
- Мислио сам ал ко га зна, видео сам те тамо ал' можда си чекала неког.
- А ти шта радиш?
- Ма свашта. Данас сам снимао неки шашав филм са Гашом. Знаш га? Сад је био ту, нема минут.
- Не бих рекла да га знам.
- Није битно. Луд филм, пиш живи, нешто као неми филм... а ево га. Ово је Гаша...
- Б.
- Не чујем те. На уво.
- Б!
- Сад сам те чуо. (овој другој) Ред би био да се упознамо.
- Данас се не упознајем.
И тако је почело. Окренули смо се Б. и кренули о својим лудим идејама, које су нормалне у ДЦ-99. Кад смо споменули крвавозелену боју, ускочи безимена и почне да нас зајебава, а ми узвраћамо. Споменула је како смо некултурни, на шта смо реаговали још јачим аргументима, цео сат. Пет пута је тражила да се померимо да може да посматра свог драгог. Па дај да га сликам. Не знаш ко је. Нема везе, ја ћу то жмурећки, само га паркирај пред објектив.
Био је добар тренутак кад је он рекао да смо још културни и нисмо повадили кечеве из рукава. Мислила је да хоћемо да се бијемо (!). Очигледно јој није јасно да је зајебавамо овлаш, нисмо дали гас, и да смо могли да је изјебемо (вербално) како смо хтели, да смо хтели.
Скупила се већ и публика, стоје и слушају. Неки навијају, неки убацују идеје у ринг, све у заједничком напору да јој спустимо нос из облака на Земљу.
Сутрадан нема њега, нема њих, а убрзо ни мене.
Двајстрећег, директан пренос премијере "Исуса Христа суперстара" из Атељеа 212. Снимао сам звук на старом клупском тракашу, али нисам испробао унапред, па сам преко музике добио поприлично јачи брум од 50 херца. Преслушао пар пута само да попамтим, иначе снимак је био неупотребљив. А представа одлична - Златко из Корни групе као Исус, Азра Халиловић као Марија Магдалена, Бранко Милићевић као Понтије Пилат, Тића Петровић као Кајафа, Златко Голубовић као Јуда, сви одлични.
Сутрадн моји водили теча Кићу и тетка Миму у први шверц у Румунију. Мислим да је тад отворен прелаз код Црње, па је напокон отпало додатних 100км кад се иде преко Панчева и Ватина, куд се ишло још од 1968. Овом приликом је и мој сточић скраћен толико да је доња плоча само 12цм изнад пода, а укупна висина око 40. Прави кафени сточић, много лепши и стабилнији.
Други део регате, овог пута на каналу, ван града. Ништа посебно. Једна клинка које се сећам са опроштајног у Змају, натрентана, грудњак неутегнут, занимљив испад, ја приметио она није.
Увече на игранци Гаша и ја се сетимо како смо прошли пут дигли Слађу - стајала између нас, па се ухватимо за руке иза њених леђа, а друге руке под колена, на три четр сад дижи, и праћака се. Следећа жртва је била Она Трећа кад смо је пре неки дан спазили, долазила од Вишње. Још две су пале... тј биле дигнуте, отад. Вечерас, пета жртва је била... нашао он неке две, једна ме зна са шећеране а свиђала ми се она друга, па смо их испратили до мог краја, и скоро да је све било океј, ал' се појаве нека двојица из мог краја, којих сам се као бојао некад (чувени шећеранци које нико није видео), па нам се прикаче. Сви се мање више знамо, и све нешто комшијски причамо. А онда рибе оду а овај ће "сте ви нешто мислили да уватите? Неће ићи овде, то је требало док сте још били у граду. И немојте сутра долазити, сутра нас шеснаест чекамо код пруге, за пичкажу, да останемо у форми".
Захладнело нешто па смо Гаша и ја прешли код мене (два ћошка одатле) да му дам нешто за читање, јакну и да му не дам Вишњину слику.
Данас био са ћалетом у Бртогу, за тај папир да нисам уписан у држављане. Ништа од тога. Деда се изубијао, пао с лотре. тетка Јањин клинац је неподношљив... није ништа урадио, само таква фаца. И наравно, чим смо макли од куће, дошле Слађа и Драгана... и затекле баку саму.
Полако се пакујемо, за десет дана на море.
Двајседмог урадио свих 170 ћалетових фотки из СССРа. Гаша помагао од 21:30 до 1:30 - сушилица ми је уско грло, сто година јој треба. Завршио у 3:55. Да видим излазак, облачно. Сутрадан однео регулу оном у подруму сдк да поправи. Покушао да гледам "Бубе у глави" са оном из другог један, брат јој у ДЦ-99, ал' скинут, нису продали довољно улазница први дан, што онда замене неким шпагети вестерном или монстр филмом (нпр "Годзила против мегафона", шта слагач зна шта је мегалон). Зезао се с њом до диска (мора да је филм био од 19, тај биоскоп је у шрех), па онда разлаз. Гаша и ја нашли Ђицу у Дому омладине па смо подигли и њу. Договорили се да тринаесту испустимо. Он отишао са Чаргом и Јоздом да краду кајсије (још су зелене, полако).
Дне 26. мумије дошле без пратње, уписати златним словима. И само сам их нашао тамо, ништа договор, чекање другарице, ништа. Довеле ту трећу, већ се спмињала лане, а не да изгледа, лепо је порасла, ал' држале су се тако тесно једна уз другу да би и гори лудак дигао руке.
Двајздеветог не снимамо, Гашу одвукао буразер да негде увлаче струју и увате коју кинту. (живе у чудној кући у авлији иза неке куће баш близу центра, наставак једне од уличица што излазе на трг, да пљунеш до центра. Мајке нема, не знам зашто - не причају, нисам питао. Кућа (и она са улице) су ускоро срушене, 1974. или ту негде, кад се просецала магистрала кроз град; на том и суседна два плаца је сазидан ззззз)
Увече опет са разним рибама, како наиђе, неке занимљиве, нешто зезања, ал' ништа.
Данас најзад нешто кише. Димче се вратио из СССРа.
Него, овог лета је била поприлична прича око директора код кеве у фирми (вероватно тек августа, али овде имам места да је турим). Лик је био с једне стране симпатичан, личио на Кирка Дагласа са све јамицом у бради (наводно су га салетале стјуардесе кад је једном летео преко баре), с друге стране ђубренце као и сваки други директор, нарочито у трговачкој фирми. Оно, Ратарпрогрес и није био баш чиста трговина, више је с једне стране снабдевао комбинат сировинама а с друге сељаке, имања и задруге репроматеријалом, ал' на крају изађе на то. Имали су неког шофера који је умео да попије, и кад је слупао трећи службени ауто требало је да добије и отказ, а он одмах „ви то на мене зато што сам Мађар“. Не знам шта су урадили са њим, ал' овај је зато више волео да вози сам, ако је други возач заузет. И враћа се он однекуд са темишварске стране, и стоји на семафору пред Житним тргом - то је било свеже постављено, прошле године сам снимао гужву каква је била без њега - да скрене ка граду. У леву траку се нацрта камион са кравама из Црње. Сточари знају да крава неће да балега док се возило креће, а ово је било први пут након тих педесетак километара да су негде стали. Пошто су сељаци увек важили за лукаве, да би кравама набили тежину, хранили су их цео дан само зеленишем, ту има највише воде. Истина, и Бек је знао за јадац, па су краве одлежавале 24 часа у њиховом тору, без хране, па тек онда ишле на кантар.
Он, пак, седи у службеном тристаћу, летња кошуља, лакат ноншалантно избачен кроз прозор, а изнад њега у приколици краве... и „то није балегало, то је пишало на дупе!“. Пошто је било течно, део се одбио и попљескао таваницу у колима, па је онда одатле капљало на њега. Шта је ту је, до фирме је имао још три минута вожње, паркирао кола, оставио отворене прозоре да се оно бар што брже осуши, ушао у фирму на стражњи улаз, и док је ишао до вецеа да се умије и уреди колико може, само сврати до свог човека од поверења, да му објасни шта је било и да не прича ником, него да зове његову жену да му донесе чисту кошуљу и чакшире.
Баш је Бек тада био прекинуо традицију да се пословним пријатељима поклањају роковници, привесци, значке и вадичепи са знаком фирме, и делио дугачке бритве са својим именом на корици. Имали смо пар комада по кући, ту је сечиво било скоро 20цм дугачко а узано као код обичне брисе, занимљива ствар, а и он је добио једну и имао је при себи и њом је стругао балегу са одеће. И пропрао то колико је могао, и након петнаестак минута шмугнуо до своје канцеларије и затворио се, са намером да га нико не види таквог, те да ствар прође а да нико не зна. Како је сео, звони телефон. „Овде зем задруга Црња, само проверавамо да ли су наше краве срећно стигле“. Тресне слушалицу, опет звони „Овде задруга Елемир, јел' има ту негде неки усран директор?“, и још пешес таквих позива. Ишчупа он телефон из зида и крене да обиђе свог човека од поверења. А овај више не може прстом да окреће бројеве, сузе му иду од смеха, него оловком, још има бројева које није звао да пусти вест...
(изгурао је он још доста година на том месту, а после је чујем закачио озбиљнијег Алцхајмера или неку другу терористичку бригаду, завршио као тотални одлеп)
----
* Пророчанство! Кад смо се разишли после матуре, више је нисам виђао, на годишњице није долазила, и нисам јој знао име ни 2004. кад су сви добили све матурске фотке на цедеу. Тек десетак година касније ми је пало на ум да је потражим, и препознао је на слици и најзад сазнао како се зове. Сазнао и како се Б. презива, и није ми се свидело. Њу сам опет (тј после гимназије) видео тек 2019.