19-VIII-1972.
Полако се сви враћају с мора. Ту је Драгана, Славка, Боса...
Шеснаестог, са друштвом у Дому омладине, завршио са Јоздом. Пробавао код неких клинки, овлаш. ЦД скратио нос и косу.
Седамнаестог са братом оне В. код неке рибе, пуштали филм из њених сватова. Добар провод, добро вино. Видео и В., и даље је слатка али не иде ми да је ишла с Тупеком (ко је сад па тај?).
Јуче, писмо од Корине. Седамнаест пољубаца за рођендан, да је нисам можда заборавио јер још нема писма, пиши брзо не заборави ме. Досад сам већ написао пет страна, после ћу још три.
Васа ми препричао дугу битку са оцем око пуштања браде. Све око старе народне о бради знања (доктори, научници), бради звања (попови) и бради срања (остали), и како се усуђујеш да се поредиш са Марксом, Енгелсом и Лењином, они су заслужили да је носе. Наравно, победио је у расправи али није освојио право.
Мада, баш је без везе. Има скоро десет година откако су Битлси почели ово, и још нисмо једнаки, још има да се боримо за право.
Јуче ишао по батерије за порок (тј поноћни рок на студију бе) и кеви за лекове, сретнем Јану, живи ту код Багера. Годину старија, увек занимљива и милог лика, али годиште, одмак. Стојимо пред самоуслугом и чаврљамо, кад ме одмери од главе до пете и каже "ал' си се изменио... порастао, дођеш некако виши него пре... постао мушкарац". Ето, благотворни утицај сунца, мора, соли, борова и једне плавушице.
У међувремену чујем да су она три филма стигла још првог у Народну Технику, а да се тад Вишња већ одселила (што сам сазнао након ширег распитивања). Шта се може.
Филмови су успели боље него што смо мислили - ми и крањски кино клуб ћемо представљати земљу у неком међународном истраживању, шта светска омладина ради, хоће, шта је занима. Под окриљем Унеска, филмове шаљемо у Женеву, тамо ће их ископирати и проучавати, вратиће нам оригинале (јок, вратиле су се лоше копије, неоштре, данас би се рекло на пола резолуције). Не путује нико, само трака. Тако су Срлетова јаја дигнута на ниво УН.
Заратио са Слађом. Зајебала ме пре неки дан, а сад да јој понесем цигарете, не могу да јој стану у фармерке. Ладно одбијем, кажем баци их. После ме питала шта ми би.
- већ имаш два пакла код мене
- једно
- два и ово би било треће. И кажеш да ти донесем увече, ја дођем а тебе нема.
- ти ниси дошао
- хоћеш туце сведока?
- нисам те видела
- ја тебе јесам
- па што ме ниси нашао?
- аха ево саћу да трчим за тобом еј чекај ево ти цигаре
- ајде узми још овај пут
- јок, затворено, ролои спуштени, не радимо више.
И само сам се окренуо и отишао. Нек смо другари и учиним јој и штагод, ал' нисам Катица за све.
Још се нешто разрешило, не баш до краја. Скоро свако вече виђам Б. и Позориште. Док Б. још и поприча са мном, ова друга чим види мене или Гашу, мења правац, нестаје, прави се да нас нема. (а Гаша се вратио са славе, мртав уморан од банчења; Димче донео наше траке из јуна, испало одлично). Е ових дана волим да седим са стране и посматрам, размишљам. Отуд кренем да још једном окушам срећу код Б. све трудећи се да јој објасним да игноришем Позориште колико и она мене, и добијем "немој ме мучити". Чудан избор речи.
Уобразио сам да у њој чучи нека тајна, где бих чак и могао да помогнем.
Писмо за Корину сам писао два поподнева и ноћ. Како смо на мору неки други, а онда се вратимо у своје мале сиве цивилизоване животе. Нећу те никад заборавити, ал покушај ти мене, живи даље.
Деветнаестог послао писма (и другима, наравно краће), па закључио да је време да затворим поглавље и саберем годину. Јер све сам планове испунио - осим можда самосталног летовања, ал' и то је било скоро то, свуд сам стигао, са маторима само ноћио и ручавао. Јесам ли то све баш постигао, или сам имао лудачку срећу?
Од планова за наредне године остаје да се упишем на режију и да јебем.
Миља је тачно два дана млађа од мене, па смо се 22. договорили да славимо у онај међудан, заједно. Увече се друштво разишло већ у 20:30 па смо Гаша и ја отишли до мене, превртели свој луди филм (е стварно, шта је то било?) и планирали даље.
Сутрадан цео дан гужва. Отишао у СУП по пасош; до Дома омладине да попричам са уредником (случајно један од оних песника). Срео Ону Трећу, каже нико нема Вишњину адресу, напросто је нестала.
Поподне дошле Веца и Снеца са оном тамнијом од оне две из комшилука од летос, добро зезање. Углавном зезали Снецу кад мисли да одрасте, шта се дури на Волфија и шта стално спомиње шеширџије кад су то све неморални момци.
Увече Гаша рече да би окушао срећу са Дуцом, па смо прво свратили до Пролетера. То је продавница обуће, на сред главног сокака, и нешто пре ње се корзо завршава - улица се одатле помало сужава, и ту негде југоисточна колона окреће налево круг и прелази у северозападну. Ту пред Пролетером се састајао IV4 пре и после школе, отприлике од пролећа.
У Дому омладине, без обзира што је кермес заказан за сутра, Слађа пусти буву да ми је рођендан, па ме прва пољубила, па пустила осталима. Драгана ме пољубила свих седамнаест пута (баш сам могао да се обријем), па онда остале, Славка последња.
Б. није хтела да се љуби, да јој случајно не побегне њена калаштура.
Литар белог је нестао док си реко бритва. Јозда, Гаша и ја смо ђускали као луди, мада овај тек треба да схвати да не може имати више простора од метар ипо у квадрат, па да је пита.
Двајчетвртог дошао Поп са оним чије се мајке сахрана снимала, па смо пуштали неки њихов цртаћ ("Кокадудл", што би требало да има везе са "cock a doodle", можда?), па онда неке моје.
Увече је Гаша претворио слављеничке паре у литру Капљице (далматинске, црно вино) и Цезара (Баделов вињак). Ушверцовали смо то у Дом али нас је провалио Кужа, редар.
- забрањено је уношење алкохолних пића, ако нисте знали
- где то пише?
- то је неписано правило, треба да знате. Кажњава се, а могу и шљаге да раде.
Па оста само Цезар. Већ смо имали пар пивских флаша па смо преручили, и нудили свима. Један пита "може два прста?", "само навали". Ал' се изненадио кад је укапирао да није пиво. Исколачио очи, избечио фацу, леле...
Онда је нека мала хтела да прича са мном. Зна да правим филмове, па смо се упознали. Убрзо сам схватио да је затрескана у Јозду па сам прешао на њену другарицу, и са том је било све океј док нисам споменуо да ми је рођендан. Није ми веровала, па сам извадио нови личњак и "запамти адресу, требаће ти". Шокирала се што ми је само седамнаест. "Па шта си мислила, колико имам?" "Деветнаест" "Аха, као и обично" "Али ти си педеспето! Само седамнаест! Ја сам педешчетврто, нећу с балавцима!". Добро, ништа онда.
Неколико риба касније, Гаша већ пијан, време да се крене. Онда Ј., која није баш добро изгледала, каже спрема другарицу за поправни, две ноћи не спава, а сад су јој другарице збрисале па јој треба пратња. Добро али успут није хтела да се игра, макар да се прави да јој се свиђам... па ми мало пукао филм и до Руже смо се већ свађали. Брже прође време тако. У ствари сам био бесан што је била са мном јер мисли да сам забаван. Е па нећеш.
Никако да се скрасим 25., недостаје ми Корина, осећам свуда њене мирисе. Да нисам све то сањао?
Увече ме Гаша пошаље да одвојим другарицу, и неким чудом ова пристане да играмо, па тако четр пута. Само две недеље старија од мене, и наравно мислила да ми је деветнаест. Већ сам навикао. Гаша измислио паролу "не прилази ми ближе иначе ћу те ујести за језик". Зна ме ова, преко једне из II/1 (ускоро III/1), и опет мисли да ми је деветнаест. Две песме пре краја блока "ко шта увати", Гаша предложи да се мењамо риба. У ствари је требало да кренем са овом другом, ал' није био прецизан. Добро, имамо сличан укус а ја сам ишао први... мада и не, ова црнка гргурава, баш и није по мом.
Писале ми Инес и Рене. Кажу свратили им Рудолф и Грекс, водили их којекуд, шкљоцнули 116 снимака. Послале ми хиљаду пољубаца (аха, тек сад, хвала).
Двајшестог дошле Илона и Аранка. Пуштао им филмове (и награђене, стигли су; кајакаши одлично испали). Аранка да не поверује да је то награђено. Вели да се нека Вања занима за мене. Па, то је Ружа, што да не.
Линку срео опет 27. уз још неколико из КЧС, и загледао се у једну. Кад је приметила, насмешила се. Приђем, јавим се и
- ...једва сам те познао
- па што стојиш тако дуго
- видео сам толико двојника познатих, и прешао се толико пута, да сад прво мало боље погледам
- знаш ко сам?
- Рушка, Бајин.
- а и презиме знаш.
- па кад си ми се потписала у атлас, са све мртвачком главом
- и тога се сећаш
И онда смо причали и о мојим филмовима, како преговарамо са Дому омладине да одржимо једно вече са пројекцијама...
- одлично
- шта одлично, ниси их видела
- а јесам, у основној, била нека мачка
- ааа то је био блаженко.
Па онда о награђеним филмовима, Унеску... И
- знаш да сам још зимус хтео да пођем с тобом?
- нисам знала
- па намеравао сам али никако да дођем до тебе, увек је био неки фрајер с тобом
- црн или плав?
- мени је био црн... ма не сећам се. Е извини што ово овако на брзину, ал' видим да се журиш.
- морам на аутобус
- ето... могао бих да ти одржим шоу од седам или више сати али кад већ журиш, шта ћу, сутра ко зна где си
- бићу ја ту и сутра и прекосутра
Те сам је тако скоро убедио да проба, али... но, испратих је до буса. Осмех обећава. Мада, опекла се на последњем и није расположена за следећег. Бар ме саслушала.
Следеће вече није била у граду. Седели смо код коња (испред библиотеке), по вињак или два, онда купили капљицу па под реку (тако се рекло). То Јозда и остали. Обишао корзо десетак пута, нема Рушке.
Срео сам је наредно вече, и рекла не и неће да каже зашто. Мада, то "не" је обореног погледа, као да би се предомислила да ми гледа у очи. Расправили смо то уздуж, попреко и укосо, али је остало на не. Испратио је на бус, размишљао да ли да се напијем, отишао кући, почео да читам "Живага". Не иде ми у главу, тако је умиљата и не одбија моје друштво, и осмехује се и не избегава ме, све све само "није због тебе него због неког трећег".
Свратио до Аћима. Луд је. Гајба је невероватна, та атмосфера. Његове рибе сестра је била ракеташица у секцији, ишла у VIII/4 и на она такмичења. Показао ми нешто филмова, слајдове... не да има идеја, него... А у актовима хвата текстуру, и те огромне брадавице, нисам ни мислио да такве постоје, не иде на то да само покаже пичку и ју гле види чудо. Ово је уметност. Окушава се на академији ових дана. Држим му палчеве.
Тог и следећег дана сам стигао свуда - мешао бетон у ДЦ-99 за под лабораторије, Веца и Снеца долазиле да чују шта пишу Рудолф и Грекс, отписивао, стигло још писама (од Лајне и Мачке), увече нисам отишао па промашио Гашин рођендан. Што је обећао да ће да ме напије да нећу знати како се зовем, други пут.
(данашње фотке су управо са радова у клубу; на првој је Букац испод свих оних диплома из Куле; на другој сам ја, фарбам лабораторију)
Стигли и слајдови са летовања. Само три снимка, али је испала савршено. Једино што се сећам колико је у стварности била лепша.
Спомиње се: IV4, Анита Хертман (Корина), Аранка Гнајс, Багер, Блаженко, Босиљка Шаин (Боса), Васа Шанчев, Вера Стојановић (Веца), вињак, Вишња Лазин, Гаврило Ташков (Гаша), Герд Кеслер (Грекс), Градивој Буковић (Букац), Димитрије Јосин (Димче), Дом омладине, Драгана Витас, Душица Тошин (Дуца), ДЦ-99, Илона Гнајс, Јован Зданић (Јозда), корзо, Марко Поповић (Поп), Меланија Мерћеп (Лајна), Милан Шебрцан (Аћим), Мира Пајин (Линка), поправни, Рудолф Охснер, Ружа, Ружица Бајин (Рушка), секција, Славица Тејин (Слађа), Славка Висковић, Смиљка Грајин (Миља), Снежана Стојановић (Снеца), Срђан Злајин (Срле), фрајер, на енглеском