29-III-1999.
Ово [линк одавно не ради, домен је на продају] је објављено под мојим алијасом на АманБре. Очигледно, мој енглески је под тешким утицајем језика на ком сам писао. Змија коју храниш да те уједе чим кренеш да преводиш сам себе.
Ово је децина соба, снимљена Греговим Линденблатом, ваљда старим објективом од 30мм из 1976. Лепљива трака на прозору је ту за случај да бомба дркне у крају и разлупа стакла. Тада су скоро сви имали инсталисан тај x-windows.
Звучни стуб (како се тад звао кућни стерео) је Горанин усрани Сони. Имао је вртешку за три цедеа горе, што никад није дуго издржало да ради. Поправљан је више пута. То је први у низу, док нисмо дошли до закључка да Сони напросто не уме да направи оптички диск. Биће тога још. Звучник и телефон седе на мојој старој кутији од 30 литара, што је направио Ечи (звучнике и предњу плочу) и теча Кића (кутију) 1977. Грамофон је иста она Тоска коју сам тада купио од оног типа са радио Новог Сада.
На звучнику је и њена шоља за кафу, која је после опет била враћена у употребу, и издржала до ваљда 2016. па се напокон разбила.
Ролне папира у левом углу су њени цртежи за факс. Архитектура је у оловци и тушу.
Телефон је још онај црвени, што сам купио у војсци и по мојима послао кући. Мада се не сећам баш кад смо развукли телефонску жицу преко тавана, мислим да је то било још пре војске, све спремно само нисмо имали телефон.
Касете су углавном биле моје за друм, што сам користио у службеном југу док сам био у ДБА, и сад у Фрегати. На неким касетама још има кода за Спектрум.
Кутије од цигара су Горанине. Наводно тада није пушила, само скупљала празне кутије по журкама. Никакви напори да је убедимо да престане да се прави нису упалили, па још пар година.
Ових првих дана бомбардовања смо још и одлазили у подрум. Преседели бисмо тамо тих пар сати, чак смо наместили и да може да се легне. Наш стари синтетички тепих, који је некад застирао радни део кујне, је таман послужио - тешка синтетика, практично неуништив.
Балони у позадини садрже 150 литара лозе, што је ћале оставио са стране. Једна је из 1986. дакле од првог рода, друга из 1990. и трећа из 1998. То је намењено за сватове, свакој од њих је одвојио по 50 литара кад су имале 6 или 7 година.
Оно, јесте подрум био испрва баш томе и намењен, направили смо га зато што у УТУ условима пише да треба да или имамо своје атомско склониште, или да платимо за свој део у заједничком склоништу у месној заједници (читав километар одавде, а вероватно већ тада премало за целу МЗ), ал' се то брзо претворило у кртлог (в. Кућни). Ал' ето, некако смо га средили, па кад нас је Фаик замолио да примимо његову жену и децу, а и још нешто родбине, да се ту склоне увече док је узбуна, некако смо их сместили. То је трајало те две-три вечери између шизеле и смиреле, како су се одмах прозвале сирене за почетак и крај узбуне. Ми очеви смо стајали на улици, испред наше капије, и гледали куд лете авиони, и одакле гађа наша противавионска. Знали смо отприлике где би могли бити, а брзо смо и чули, кад су први резервисти почели да навраћају кући, вероватно долазећи да се снабдеју пићем... Причало се да су копали по три четири лажна положаја и тамо остављали приколице и тракторе, да има радар шта да нађе, и да су по њивама којегде повремено остављали по неког мирка са скинутим оклопом, да га укључе на минут да на радару изгледа као радар. Прави радари новије генерације се нису ни укључивали, те би из авиона спазили у секунди, него су укључивали оне старе, што су радили на нижим фреквенцијама и били нешто мање ефикасни, ал' баш зато нико није ни гледао да ли на тим фреквенцијама нешто ради... радили су непримећено.
Отприлике пети шести дан се више нико није освртао на сирене. Већ смо се навикли, а и укапирали да нам је град толико усран да овде нема шта да се бомбардује, што се на крају и показало тачно. Она рафинерија, која је требало да буде изграђена овде па онда методом мираза пренета у Нови Сад. Сви наши политичари су удаваче, гледају да оду или тамо или у Београд, а мираз је то да помогну кад се доносе планови, да државне инвестиције оду куд и они. Нема везе што су све бушотине источно од Зрењанина, а са бачке стране Тисе нема ниједне, политика претеже над логиком.
Те смо једне вечери отишли на таван и тамо кроз стражње прозоре гледали како гори. Пламен се видео одавде, иако до тамо има 40км. Нама је остала утешна награда, каучукара у Елемиру, која је могла било кад да експлодира сама од себе, што се срећом никад није десило, нарочито зато што често није радила.
Једном сам, током лета, нешто ишао за Нови Сад, и цео тај крај од петље до индустријске зоне, где пут обилази рафинерију, је још увек смрдео на бензин.
Спомиње се: АманБре, Горана Средљевић (Го), Грег Рубентал, ДБА, Ендре Фелбаб (Ечи), југо, Кућни речник, лоза, мирко, Нови Сад, Спектрум, теча Кића, Фаик Ризвани, фрегата, на енглеском