Полагао возачки, пао на теорији, са 16 негативних поена, са два се пролази. Пар зајебаних раскрсница, и пар глупости. Није требало ништа да очекујем, па се не бих ни разочарао. Дошао кући и прекуцавао преводе Млинареца за Рудолфа. Набавили смо неку писаћу машину, јер ћале треба да пише дипломски, а и мене ће да чека матурски. Мала плава репортерска, ради посао, нема ђ.
Оно, није да сам очекивао да ћу положити из прве, него сам мислио да ће ме нешто изјебати тек на вожњи, не овако брзо.
У школи, да се средим, ваљда сам себе частио дупли рум за време физичког, није помогло.
У уторак скокнуо до Џенка по неке плоче, није код куће. Ш. звала нас двоје у суботу на рођендан. Писао јој.
У среду чујем нове појединости мог случаја. Корнијевци на ТВ, "И не тако обичан живот". Вишња ме јури за неке слике. Нема поште, сем новина. Најзад дошао до оних плоча од Џенка. У четвртак чрз (час разредне заједнице), па ме Марко Бозон задужио да за следећи час реферишем о ђачким фризурама. Шта је ово, политичка порнографија?
У петак смо извозали Пајсаћа да се само пушило, он студент(!). После часова био на партијском састанку иако нисам члан, да добијем прилику да се браним. Ал' Слађа држала неки реферат, испао предугачак, одложено.
У суботу учио хемију ко луд, слике за Вишњу већ средио (одмах платила). Увече се промашио са њом кад сам хватао аутобус, проверила код Пролетера, Гаша је отправио ("не виси ми на пупку") а она се наљутила на њега. Нашли смо се кад сам се вратио у град, мислили се куд ћемо па ајде ипак на тај рођендан. Прича како станује од неке бабе. Баба опичена и мало срчана, а танти јој је рекла да нема дечка, и онда већ прве недеље стигне разгледница од мене са "волим те". Хоће да се пресели.
Причам како сам разговарао са Бозоном око оног реферата. У пет потеза смо дошли до тога да треба да пишем не како мислим него како они мисле да треба. Па то значи да лажем, да рекламирам кратку косу. Јесте, каже. Па много је, ем ме на силу ошишате ем ме још да вичем да ми се свиђа. То неће ићи. Ићи ће, ићи ће, каже он.
Као поклон за рођендан смо купили две луткице у трафици, Меду Јогија и Шкрбамацу, додали једно дугме и то све замотали у неки плакат што смо здерали успут, а у облику букета. Упустио сам се у пар непар са Тикијем (Влада Тики, по кевиној фотографској радњи, забавља се са Гагиком, чувеном рибом из излога бар два фото дућана у граду, тада је имала 29 година), сипамо вињак у чашу за воду, пијемо наизменично, ко попије последњи лупа чвргу другом. Завршило се 2:1 за мене, али нас је она средила (... 14 речи...).
На крају је испало да је добро што је далеко, имали смо форе и да се истрезнимо и изљубимо. Мало је покушала да ме изблефира да нисам себи лупио шљагу, то сам сањао. Све да би видела да ли ћу опет. Стигао кући у 1:30.
Сутрадан смо радили предсобље, пошто је моја соба готова. Дошла је око пола пет, а ја сав прљав и ознојан. Показао јој на шта сад личи соба, каже јесу ли ти та врата бела или розе? А плафон? А она друга врата нису тамнија?
- причекаћеш да ми коса порасте?
- и дуже него што ти мислиш.
Онда је гледала шта сам од слика спремио за зид. Овог пута ћу да их лепим неостиком право на зид, да стоје глатко, без пакпапира и рајснегли. А онда јој је дошло време да пође. Бака јој тутне две велике јабуке у торбу, да има за пут.
- знаш, кад сам полазила од куће, кева ми нуди јабуке, једва сам побегла
- од баке не можеш побећи
Договарамо се за Сомбор. (... 33 речи...)
Никако да смислимо нешто ваљано, не умемо довољно добро да лажемо...
У среду, 10. писао Рудолфу. Троскок узела од Биље мој тефтер из матиша, а математичарку боли ћошак (Радоја је отишао у програмере, сад имамо ову*). Јолпаз изигравао стриптизету, био се нешто пресвлачио па му дигли одећу, да му нисам дао јакну одговарао би биологију го до појаса. Стигле су озвучене копије три чувена филма ДЦ-99. Тарча и З. се јебавају са неким бизнисом.
У четвртак, 11. стигне писмо од ње, каже још немају леш, тек за идућу вежбу добијају руку и раме. У петак се видимо на Грошу. Од недеље се сели у неки стан код сајмишта.
У школи опет излазимо на лош глас као одељење, мало професора навија за нас. Пајсаћ бари час Соњу час рускињу а нема другог текста него да нас олајава. Филозоф нас нешто не вари, и да се он пита он би скроз забранио пушење (па онда то понови шест седам пута на разне начине), тј он је стекао предрасуду и пре него што нас је упознао. И још терају IV4 и нас да се вадимо једни на друге, да пребацујемо кривицу и још кад бисмо могли да се закрвимо било би добро. Баки је на прст до избацивања.
Даклем, најебасмо.
У петак је требало да останем после шестог часа (уметност) на опет онако партијском састанку, ма зајеби, исфолирам да ми нешто није добро и збришем са пола часа, ухватим ранији бус. Одем код ње кући, кажу у диску је на Грошу. Добар дискаћ, јесте да још увек личи на кутију за ципеле и празњикав је, али уобличава се физиономија. Много дрвета по зидовима, стаклене плочице у поду а испод сијалице у боји. јеж пушта музику. Није баш требало да је тражим код куће, ал' сад шта је ту је. Причала ми како је ова баба срала, како је закаснила на предавање јер ми је писала писмо, и како још немају леш (за анатомију). Договарао се нешто са Јежу да можда организујемо коју пројекцију, можда да се овде мало испреграђује простор. Испратио је, све као суздржано док у неком тренутку нисмо издржали и бацили се једно другом у загрљај. Пешке кући.
У суботу, 13., кажем кеви да ме не чека увече. У школи, чујем, ЖГЉ истражује како је радила омладинска док сам био шериф. Увече се нашао са њом у 19:30 код Текстила (то нам је постало место за сачекивање, то је иза њеног краја штрафте и ту већ није гужва па је видим издалека... на мој, трећи, стуб сам обичном графитном оловком исписао "ко чека, умреће чекајући" и то се још десетак година није избрисало). Чарги смо за рођендан купили привезак са боксерском рукавицом. Терао га да жмури док сам у уручивао, тј натакао му карику на прст, уз речи
- ово ти је кад налетиш на мицоше
- шта је, већ си чуо?
- зар опет?
- не знаш?
- шта је било?
- малопре ме уватили...
Код њега стандардно друштво из IV4, плус Слађа, која нешто пизди јер осећа да смо нас двоје дошли само зато да будемо негде на топлом. Ухапсимо флашу прошека, увалимо се у фотељу и слистимо више од пола. Јозда се разиграо па ме газио по доњим папцима. Музика, до курца, мало мало па Југрупа. Одлазак на исток у авлију, штене грицка ципеле. Нека доба почну да певају, не иде им никако ал напредују, још два рођендана па ће да њачу. Пратим је кући, и већ је и хладно и помало цвокоћемо... и схватамо да смо вечито негде напољу, ма нигде, и сваки час се нешто растајемо па до следећег пута. А за Сомбор смо смислили да каже да је остало празно место, један одустао, а све плаћено.
Напола растрежњен враћам се до Чарге. Онако без везе, са флашом вињака паркираном међ ноге да се згрејем(... 20 речи...). Око 1:30 дођу матори и ми кренемо да се разилазимо.
----
* испоставиће се, десетак година касније, да ћу бити у истој зборници са њеним мужем.