Презнојао се на вожњи преподне. Не слушају ме ноге.
Бака пита да ли сам се можда шишао, не примећује. А скинуо сам онолико.
У школи, диша држи говор. Пиш живи, али црњак. Осећам да се спрема сеча.
Троскок нас је напустила, није нам више разредна, дали су јој први три, али су је натерали да нам предаје и ове године. Нови разредни нам је Марко Бозон. Срао га је и он, а опет смо најебали са локацијом: она још мања учионица поред оне где смо били пре две године, и даље на путу од директорове канцеларије до зборнице. Сто ме знојева пробило и било ми је мука и глава, и живци.
Зато сам и заборавио како је Марко Бозон започео час, но ме подсетила Мима 48 година касније: „Не знам да ли сам ја ваша казна, или ви моја. Од сада сте под присмотром.“
Јесења пиздарија. Оно маја-јуна сам ишао у школу у папучама, и табанао по згради бос, и имао косу дужу него сад, и ником ништа. Сад откако смо IV5пп (под присмотром), и ово што је остало је превише и смета им.
Отишао кући, одврнуо озвучење, прво „Иво Лола“ па Млинарец па Млади Леви. Хтео сам да певам са плочом да издерем грло - она каже да баш добро звучим кад промукнем. Живце сам смирио, огорчење је остало.
Њу сам срео пред диском, њени су управо извадили карте и улазили. Извадим и ја па за њима. Питам је ли добро расположена.
- јесам
- баш фино, дај мало, данас сам имао пола нервног слома.
- узми све. а што, баш си се лепо ошишао
- кад би ти веровали...
- лепши си био са оном косом
- зато сам се и бојао, да ли ћеш ме волети кад се ошишам
- нема везе, знам да си имао. свеједно.
- знам ал мислио сам шта ако не буде као пре
Онда ме орасположила постепено. Нисмо се завукли у буџак јер су заједничке цигаре биле код Маришке. Нашли је па после пар цигара отишли до Слеша и зезали се нешто с њим. Испред његове кутије су већ чувене две клинке, једна мала сисата, не старија од 14, носи кратак танак бели џемпер и ништа испод...
После смо седели на нашем месту(... 32 речи...). После успут причали о плановима за будућност, можда да идемо са Болдијем догодине у Индију. Или на Бум 74. Ма, не би је пустила кева.
Други септембар. До клуба, затворено. Дошао Болди па гитовали врата. Нешто око оне његове авангардне уметничке групе.
Увече прерано стигао у град. Стајао са друштвом - Болди, Ечи, Жива, Кид. Терали ме да им издекламујем дишин говор.
(... 64 речи...)
Срео је на семафору у центру, код Венца*. Нешто смо петљали око пара са Маришком, па онда упецали Болдија да се договоре, да је вози у уторак у Нови Сад на пријемни. Мађарски, нисам ништа разумео.
У великом парку наша клупа заузета, чекали да се друга ослободи. Па дочекали...
Уторак, 4. Марко Бозон убрзано сере. За сваки одмор долази да нас надгледа, тера нас да изађемо. За матиш нема Радоје, отишао у програмере, сад нам предаје Ђ. Нацртну, Ж.Б., цвикераш, мршав и ћосав, многи мисле да је ученик. Говори тихо и није нека педагогија, углавном да да Сташа или ја или ко већ нацртамо на табли оно што има. Ал' доноси књигу са анаглифским сликама, мађарску, са зелено/црвеним наочарима, па се све то лепо види у стереографији, феноменално. Троскок се прави да нам никад није била ни разредна. НМН нас опомиње да се причувамо, ипак смо под присмотром.
Четвртак, преслушавао Донована што је Рудолф поново послао, овог пута стигао читав, пресрели поштара. Увече сви код Јозде, ем запаљење плућа ем рођендан. Она ме тражила у граду ал' ме није нашла.
У петак смо се нашли.
- јел' могу да честитам?
- сточетрдесетшеста сам на списку.
- примају стопедесет?
- да
- и погађам, не стоји ти се са мојим друштвом
- тачно
(Кид је био негде стопедесетосми или стошездесетдруги; покупио је папире и отишао у Београд да студира фармацију; после се испоставило да је дете неког буџована било на 153. месту или тако нешто, па су примили још десеторо следећих са списка. Уз двоје-троје који су већ повукли пријаве, могао је упасти. Овако је исполагао на фармацији оно што ће му признати на медицини, па ју је уписао следеће године, у Београду)
Покупим торбу па у диско. Слабо било руље, чак смо нашли сто да седнемо, па наишле и Маришка и оне две, па онда и Болди, Ечи и Кид, па смо Болди и ја нешто расправљали (да није оно „да ли постоји зелена боја“?), њој досадно. Каже лепо смо ми то причали, али досадно је.
Навикава ме на пиво. Не пијем га од оног инцидента 07-VI-1970.. Сад је академски грађанин. Био сам мислио да уведем правило да је не пратим кад имам торбу, ал' ме убедила да кренем од изузетка. Добро, частим...
Седели на обали, маштали о путовањима и како би то било да бар неко време живимо заједно. Да ли би нам досадило. Одлично расположена, кажем дошла си на оно каква у ствари јеси. Е, кева ми каже дај шта се измотаваш.
Субота, 8. Некако смо се нашли у диску, једва нашао макар Маришку, каже отишла да остави вино код Слеша; ја тамо а оно порука у боци од пива. Нађем је, изљубимо се и све океј
- а где је вино?
- хоћеш да пијеш?
- па јел частиш или не?
Ту смо нешто играли боси, табанима сам гасио пикавце (да, може петом и на смицање). Отишли до Слеша у узели то вино (није ни имао појма да је ту). На нашем месту неки пар, понудимо их и замолимо да се мало помере а флаша не иде у круг него у осмицу, она је у чвору, иако је седела с краја. После ми је села у крило. Неста вина, неста друштва. (... 35 речи...) замало да пропустимо поноћ, кад је требало да крене кући.
Остатак недеље прошао штогод без везе. Требало је да се нађемо нешто у Чурди, па је испало да неће моћи да дође. Шта је, проблеми са кевом. Аха. Па шта си сад згрешила? То што сам одрасла.
После је испало да је ипак отишла, па се тако два-три дана нисмо срели.
----
* више не знам зашто се тај угао тако зове, ту је тада била некаква самоуслуга, то сад припада музеју, ту је изложбени простор