03-III-2021.
Завршио са преснимавањем дневника. Док сам овде у Бјо укуцао и оно што је тамо писало, прошло је још пешес дана, укључујући, на крају, и онај пост фестум две године после краја, и онај летњи дневник за домаћи, у лето 1965. Сад пискарам углавном на прескок, кад се чега сетим. У пајтонској верзији још немам генератор, а и пар багова никако да средим (у табели са падежима се стално појављују нови слогови који већ постоје, падеже не снима аутоматски, лева решетка губи фокус па не ради претрага, немам ни аутоматски бекап базе), некако ме мрзи да чачкам код, а ни са уметањем фотака нисам далеко стигао, то ћу можда следеће зиме. Не журим.
Током недеље сам једном ишао до Лидла за кабасто - воду, киселу, нутелу од киле на акцији, и донце (само чоколада одозго, ништа шећер ништа мрвице). На паркингу гле, Стана - мимоишли се па се вратили - и муж јој. Ни речи о њиховом сину, ни о каријерама. Последње што знам је да је тужила ортака за ветеринарску (преко од Домаћина) и добила паре за свој део, што је одиграла већ трећи-четврти пут, и сад имају старачки дом негде на северном крају. Обећали да ће звати, доћи. Дакако. Нису понудили своје бројеве... а није ми нешто ни жао. Како рекосмо раних седамдесетих, "ко луд сам без њих (а с њима још луђи)".
Девојке смо водили у Спрингфилд четвртог, деветог, дванаестог.
Петог је правила поховане палачинке, што није у ствари правила никад раније, само се сетила да је то једном јела, или видела, можда још осамдесетих. Није лоше испало, изгледа као скраћена карађорђева, величине мало уже сарме. А укус? Као бурек с месом али... палачинка.
Осмог је бар било лепо време, отишли са девојкама у пазар - до оне месаре код Руже, па у кинески дућан на Леснини, да накупују још играчака (већ имају навику... кад се деси да једна узме једно а друга друго, исти дан мора да оде поново и да купи да се оба упаре). Овог пута су узеле неке бајаги морске сипе од меке пластике, са треперећом ледовком унутра, пали се на дрмање или удар, и по једну животињу у као кавезу за ношење (Санда куцу, Линда мацу или обратно).
Увече смо дигли руке од покушаја да са Гораном причамо из приземља. Као и са Леном, уосталом. Деца чим примете да причамо с неким преко скајпа, дигну галаму, ми пиздимо... а, нећеш више. Пронашла да на гугољу још увек ради скајп (иако тера 32-битни пенџери 7), то смо паркирали горе и бар смо могли сербез да пушимо док разговарамо. Го прави све луђе и луђе ствари на свом три де штампачу. Чак и понеки део за кола - чивију за притезање оплате, подлошку у коју се шрафи седиште.
Деветог смо се скупили код Борчета, 42. френдз парти. Исто смо стигли тачно у 19:29 као и прошлог пута, без обзира на то колико су девојке измислиле ствари у последњем тренутку. Драгана је исто тако опет стигла два минута после нас, само је овог пута било пива за њу а ја сам остао на ракији (наша кајсија из 2019.). Били смо, оно, баш добри, фино расположени, изостала је овећа расправа ал' смо зато певали, нарочито Арсена. Драгана је помало тражила Драгана Стојнића. Кад погледаш, већина тих које слушамо су већ мртви. С друге стране, класичарима се то догађа од првог дана...
Ишкљоцао сам нешто мало, а онда паркирао фоткалицу на празну столицу поред ње. Раније смо Драгана и ја седели до прозора а она до витрине (Борче увек у чело стола, тако је навикао), па се онда Драгана преместила до витрине, да је не би уватило у леђа кад отворимо терасна врата заради проветравања. Но онда је испало да су тамо крајем јануара њих двоје нешто гласно расправљали а она између њих, па јој је било много галаме, те решимо да се за убудуће мењамо.
У неком тренутку сам ухватио себе како наглас певам "По поље танки грахатаљи" уз ону оштрооку војникушу са оног милитаристичког снимка - јесте да је све погрешно, ал' јака је то музика и одлична за обждеравање. А знам и текст. На нашој пијаној листи имамо оригинал те песме, из филма. Ту негде је она приметила фоткалицу поред себе, и кренула да нас решета, одлична серија.
Разишли смо се после три. Зачудо, нисам морао да зовем нашег таксисту, било је неког на станици испред Леснине.
Десетог је стигла за Рају нова графичка картица, наравно јача од оне старе зверке. Сад је повелика несташица јер се провалила фора како да се користе те играчке картице за рударење криптовалута, брже су за тај посао него редовни процесори, па је онда кренула потражња. Цена је, наравно, отишла у небеса, и нВидија хоће свој део, нећемо да је преваримо. Нина је нашла ту картицу за педесетак хиљада, стигло и све океј, уредно монтирано исти дан, и Раја се више не жали да му игра шанта. После кад је хтела да остави похвалу на огласу, види да је тип дигао цену на осамдесетак хиљада. У тамоу та картица сад кошта 1000$ па навише.
Врата од терасе су... терасна, значи имају кваку и механизам као прозор и не отварају се споља. Што онда значи да се споља ни не затварају, што је дуго остајало нерешено, а није ни било много битно јер смо мало боравили напољу. Последњих десетак година, са унучићима све чешће по кући, та се врата више користе и постају пролаз за комарце. Да се не би стално отварала кад је квака у положају отворено, прво сам ставио магнетну бравицу, што није било доста. Онда сам закачио банџи, па није издржао дуго, па на крају једну опругу од експандера. То ради, али сад, нарочито последњих недеља, Санда и Линда често улазе-излазе и чисто уживају у томе да врата тресну за њима. Некад се сете да застану и лепо их дочекају, али ретко. Те је Нина нашла и купила онај амортизер за затварање. Стигао је још за викенд, али сам га монтирао тек 11., кад је наишло неко затишје. Наравно, не пасује баш тачно јер у том мрачном буџаку не видим баш најбоље (тј није мрачан али одмах испод је спољно светло) и можда би све било океј да сам знао тачно како ће да се понаша. Полуга се спусти милиметар два у средњем положају, и запне за оквир врата. Решио сам том неким комадом лима (закачаљка од ланца за онај ћалетов џепни сат), засад ради. Мало чеше али није страшно, бар се уредно отвара и затвара. Сад имамо врата као да смо самоуслуга.
Тринаестог ујутро зове Драгана - и други сестрић фасовао корону, и то озбиљно, а жена му нешто касније. Ревакцинисан већ, Кинезом (тј Синофарм). Њој није ништа - вакцину (АстроЗека) је примила пре десетак дана - али се заразила и њена сестра, с којом је већ почесто у контакту, па ајде да одложимо следеће седење за две недеље. Или једну...
Поподне смо кренули у радну акцију. Оне камене коцке, што су нам остале од 2012. кад смо правили навоз, најзад ређамо да направимо стазу од гараже до терасе. Део стазе је већ у бетону - то су бивши поклопци за шахт од водомера и ревизиони шахт од канализације. За остатак сам поређао нешто дасака, које су сад већ делом труле а делом толико пуне воде да су клизаве и опасне. Даске иду на гомилу за огрев. Током дана сам поређао отприлике метар стазе (а почео сам доста после ручка) од последње бетонске табле ка тераси. Сутрадан сам кренуо од степеништа упоље, циглама, и успео да поређам туце цигала пре него што је кренула киша.
Увече ме звао Кечига. Удебљаног језика, успео да ми објасни да би Т.Д. из Ужица, наша стална муштерија некад давно у ДБА, хтео да се издивани са мном. Оно, вуче га нека носталгија, шта ли. Тј сетио се нас кад је Кечиги требао јатак за сина, који је имао нешто у Ужицу (праксу, студије, бемлига ако сам разумео), па реч по реч, овај умро онај умро па се сетио и мене. Ја сам у Ужицу био укупно једном, али овај је био овде два-три пута а и чули смо се ко зна колико пута телефоном. Он је ушао и у чувену пословицу тадашњу, "курац палац Дабац Позерац" (што је измислио Рале).
Добио сам његов телефон, и он мој - Кечига је звао само да ме пита да ли сме да му да, као што је и ред.
Сутрадан је киша била још гора, баба Марта јебе па растура, температура пала на 2, северни ветар, време за спавање.
Дне 16. опет ишли са девојкама у Спрингфилд. Мало сам се окушао на билијару, кад није било никог. Био сам у праву, требало би ми сто сати да се сетим и опет стекнем око. Неки клинац ми правио друштво док она није отишла до Детелине да узме супстрат, требаће за расад.
Поподне смо најзад правили резанце - кокошке сад носе 7 до 9 јаја дневно, зимус је било 0 до 1. Већ цео месец, ако не и дуже, једемо куповна срања, чак и оно као био органско нешто из Роде више није као што је било, замути се супа, као да су нашли замену за замену за јаја. Ово наше је осам јаја на кило брашна, не може да омане. Није ишло најбоље, соба нешто топлија па се брзо суши и запињу отврдли крајеви, ал' нема везе, то већ рутински протерамо кроз машиницу.
Седамнаестог сам мало био превозник - Гита је наручила нова колица за кеву, јер су она стара ем на зајам из Каритаса, ем су нешто шира а стан је натрпан намештајем па се тешко провлачи, ем су већ стара па су гуме омекшале и нагиње на једну страну. Рече да узмем евре са оне гомиле што стоји код нас, па да разменим. М, да, сад ћу да идем до мењачнице, паз да оћу... платим то картицом. Апотека је, игром случаја, у истој кући где је она живела као беба, негде до 1957.
Испоручио, затекао тамо неку рибу (испаде да има 60 година... значи важи текућа дефиниција, које су у опсегу од 0,85 до 1,1 пута моје године, то су рибе; преко тога су бабе а испод тога клинке), која јој кува двапут недељно. Мало ћаскао са њом, фоткала њу у колицима и мене иза, послала одмах Гити, ова ми после проследила преко скајпа. Онда однео стара колица у Каритас... знам улицу, ту је и она некад имала кућу, прошли смо туда хиљаду пута, али ајде нађи кућни број у старој улици. Ту су бројеви додељени пре сто година, а плацеви уситњавани ко зна колико пута, па број 16 може да буде тамо где у новијим улицама дође већ 46, јер има 8, 8а, 8б, 12, 12а... Било ми необично да улазим у кућу у власништву верске установе, ал' није да је то нечија света земља па ће да се накурче што им улази неверник, важно да сам ја колица вратио и да немам више ништа с тим.
Спомиње се: 25-III-2014., 19-IV-2019., Бјо, Горана Средљевић (Го), гугољ, ДБА, детелина, домаћин, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Леснина, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Маргита Гунароши (Гита), Невена Средљевић (Нина), Раде Перетић (Рале), Рју (Раја), Ружа, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Спрингфилд, Стана Чопања, Таса Раденков (Кечига), френдз парти, на енглеском