Петнаестог смо ишли на Пескару. Нашла неки брзождер где су имали некакав тако, мада Нина рече да више личи на... није енчилада, нешто слично. Нема везе, смазало се. И два сладоледа, и два кромпира сечена у навој, на штапићу, специјалитет куће. Раји је процурила крв из носа скоро чим смо кренули, па смо му успут давали шта год смо нашли да држи на носу - пакло папирних марамица које стоје у мојим вратима још откад смо купили комби, па његову мајицу, па је онда и баба скинула своју и дала му. Кад смо стигли, било је места за паркирање на све стране, било је и штогод облачно. Фарба није проблем, деца имају те филипинске гене, једино Нина дође помало бледа.
У повратку смо близу места где смо се паркирали спазили нашег старог сакса. Имао је "П" у задњем прозору, значи почетник га вози. Момак, ето, положио и момчи се.
У петак (16.) је дошла Лена да вади личну карту за једнократну употребу - не може истовремено да мења и име и презиме, јер је једно на лични захтев а друго аутоматски, не може да се меша. Хоће да се и званично зове онако како је сви зову. Оно, стварно је нисмо никад звали по званичном имену. Падуцкала је нека кишица. Док је она чекала, ја сам отишао у набавку - до Детелине по храну за зверињак, до брзождера по кило ћевапа, кило пилећих ражњића (дакако, замотаних у танак лист сланине око комада сира, иначе на шта би то личило) и пола киле кобаје. Онда је испало да она још чека, па сам отишао да јој правим друштво. Трипут сам уплаћивао паркирање преко нокле и то противзаконито - у ствари не би смели да ту наплаћују паркирање, то није никакав паркинг, то је угажен травњак и набацана шљака, већ су се бунили грађани а ваљда је у току и нека тужба. Но, постоје два јака разлога зашто се ипак наплаћује: могу да раде шта хоће и воле паре. Зато тамо углавном идем бициклом, близу је, али овог пута ето, због кише. Била је готова у 14:30 јер, каже, ем су закомпликовали поступак - не може обичан вирман него они морају да ти га одштампају, значи мораш двапут код њих и једном на плаћање, ем им је софтвер невероватно спор. Видела је код ове што то ради одраз у наочарима, како је то до бола споро, за сваку радњу прође по неколико секунди.
У суботу (17.) смо ишли са клинкама до месаре код Руже ал' не ради поподне, субота је. Скрасили смо се у паркићу испред Леснине, и наравно морало је нешто да се пазари и код Кинеза - дрангуљарница у просторијама некадашњег салона намештаја. Овог пута, неке лоптице скочице што писну кад се стисну, и жмигају кад ударе у нешто, и лепезе. Кинеско ђубре, наравно, Линда је успела да откине један крак своје лепезе у року од 20м од врата, а Санди није хтела да жмига лоптица. Но, добро су се замориле и онда је одједном било ајмо кући. Кад смо стигли, испостави се да нам је тозна остала на клупи. Ништа, ионако сам јутрос измерио скоро 85кг, одох ја опет. И нађем на клупи и тозну и упаљач и Линдину лепезу. Добар ветар у леђа а са кишом је канда готово.
Сутрадан смо отишли са девојкама у Петерхид. Било је прилично спарно - ударило сунце после обилних киша - па није било да се ради, једино је она набрала купина, од оног што је пре две-три године посадила уз малу капију између котарке и кокошарника. Тамо има и једна смоква, нешто старија од тога, која најзад нешто роди, скоро зрело већ (а следећег пута већ нестало, помаже комшија). Ова код куће је исто најзад родила - и Лени сам био набрао неколико, познала је шта је ал' није знала како се једе. Последњу од пролетњег рода сам узбрао 21. а јесењи род је већ величине ораха.
У повратку схватимо да се нисмо довољно дуго задржали, па свратимо до Спрингфилда. Попијемо по кафу (ладни нес, као и обично лети, зими узимамо топли). Сад је већ гужва, није празно као зимус. За време једне пуш паузе се сручио прави летњи пљусак, док је газда чучао на плочнику и лопатицом секао тушт што му је изникао између плочица. Хм, имам навоз код куће коме би требао један такав... само није тушт него обична трава.
Деветнаестог сам отишао до те месаре, пазарио сланине и плећке (димљене, боља него шунка) и нешто његове кобаје. Штета што ретко вечеравам сухомеснато, увек остане нешто од ручка. Падуцкала је опет нека кишица. Покупио гомилу рачуна, па је после све то сабрала и отишла до стрине Милене Пожарић, киоск наспрам поште код месне заједнице, имају мењачницу и плаћаону, да све то испоплаћа. У њиховом старом киоску сад је нов брзождер, пита "на шта тај ради, кад ништа не мирише" - "на ћумур, али пошто је нуз обданиште, морао је да стави некакав супер филтер на оџак" - "а је, а Кинези што граде онај дингл донгл, њима не треба ни грађевинска дозвола, ко је довољно велик све може".
За то време узмем да инвентаришем ракију, да видимо у шта ћемо овогодишњи тутифрути кад дође - јер, трешње вишње и кајсију смо испекли, сад паузирамо док не стигну шљиве, јабуке и крушке. Нађем да имамо један празан балон од шљиве и да бисмо могли да саставимо два балона старе јабуке. И таман кад смо мислили да не носимо више ракију на та наша дружења, испостави се да морамо што пре да направимо места у балонима. Наточим литар ипо старије јабуке, и литар за горе, и срећа па је пробала мало, онако из чепа... не ваља та јабука, није то онај квалитет који смо касније терали. Добро те нисмо помешали. Вратимо то у балон, а испостави се да трећи лањски тутифрути нисмо ни начели, била прислоњена нека гајбица уз њега па је промакао. Ајде то ћемо. А она јабука... има да иде у пластичне флаше, па ћемо да је препичемо полако.
Понео сам овог пута еос70, можемо једном у три месеца да се сликамо, сфоткао неколико прилично добрих успут, чак и с леђа неке Кинезе на бицикловима. Већ почињу да освајају град, колико већ бициклом добаце - у Лидлу и Роди су се већ одомаћили, а где је била Дебела мачка је сад кинески ресторан, видео сам их већ и тамо. Живе у некаквим контејнерима иза скретања за Царску бару, ал' има их и ближе. То су радници на градилишту.
Код Драгане смо стигли, зачудо, прилично на време за тај 51. френдз парти, иако су нас девојке задржавале, хтеле и оне да иду, а још је свратила у један дућан успут (чекао сам напољу и фоткао) да купи Раји неколико мајица - и опет нас је Борче стигао, ушао је за нама, пењао се са нама уз степенице, и открио се тек кад смо звонили. Иначе, вече као вече, исте приче као и сваки пут, урадили смо се умерено (што се мене тиче, три ракије два ипо пива... ал оне њене чаше су нешто веће), били лепи на фоткама ("па и нисмо много остарили у међувремену" је сутрадан био Драганин коментар), ухватили опет нашег таксисту, све по реду.
Двадесетог звала Зана, и то се представила пуним именом па она никако да укапира ко је и одакле је, док није рекла из ког је краја. А... Каже стигла ми нека препоручена пошиљка, па је поштар оставио цедуљу код њих а она убацила у сандуче и јавила, ето, да одем да подигнем.
Те двајспрвог узјашим бицикл - дивно, ћарлија свеж ветрић, а чим стане одма жеже звезда - те одем и покупим ту цедуљу, одем на малу пошту на Леснини, издимим две цигаре док сам дошао на ред. Није била нека гужва, био сам четврти кад сам стигао, али онај што је био на реду је имао целу гомилу да шаље. И шта сам то добио - обавештење од мађарског социјалног да, у случајевима кад не могу да нађу или нема података или је дошло до грешке не мојом кривицом, морају да реше у року од 15 месеци (то пише на два-три места; код нас је тај рок 2 месеца), а пошто рок још тече... шаљу ми два-три формулара да попуним, фали ми ваљда ТАЈ број итд. И онда наравно ако то попуним и негде се нешто не слаже са оним што су они добили... Море ко вам јебе матер, колико то па могу да добијем - 40, 50, 500 динара месечно? Па за десет година се неће накупити колико сам зарађивао месечно, ма носите се, не требате ми.
Поподне ишли са девојкама бицикловима у град, најзад успели да уђемо у градску башту иза општине. Каже некад је у тој згради била као код куће, све оне године док је тамо радила, сад јој је као да никад није била ту. Па реко ја само скроз заборавио на оно комунално из Њујорка, кад смо оно пре седам година преводили ону Ленину кућу, ушао сам у Белу Кућу тамо, лево је катастар, био на 10м од њихових врата, и уопште се нисам сетио да сам неко време био тамо редован. После пред водоторањ на сладолед и лимунаду, па срели Пасу, скроз се забунила око тога од које ћерке колико унучића имамо. Наравно, док смо чантрали са њом, а ове две изводе своје пливање по бетону. Не знам шта се ова више чудила, што оне то раде или што ми не реагујемо. Ма, било је четири дана кише па шта.
Увече пробали ту јабуку, да ипак проверимо. Јер, стара програмерска вели да ако нешто тестираш па не ваља, прво провери сам тест, писао си га кад ти је већ било доста и пре ће бити да си ту зајебао него док си озбиљно радио. И стварно, добра је. Први гутљај делује мало чудно, а вероватно још чудније кад се пије из чепа па је густина испарења под носом погрешна.
Е сад, ако је та јабука већ добра... испада да нећемо имати довољно балона до краја сезоне. Није проблем да купимо још, проблем је где да их ставимо.
Двајздругог Нина имала опет зубара, требало да јој скине жицу и узме отисак за протезу, међутим померио јој се један зуб у доњој вилици, много је отишао напоље па сад има да држи жицу још цео месец док се зуб врати са излета а зубарка са одмора. Лена је дошла са нама јер сутрадан треба да подигне привремену личну карту, а хоће и да вади привремени пасош и да оде до матичара да мења име (ово све остало је због презимена, а због имена ће морати све испочетка). Сетио сам се да је она фијокица за диск остала код ње, и неким чудом ју је и нашла, негде у орману. То није пипнуто од 2016. Да се не понављам, ево шта сам о томе написао на Бурундију:
Ето ми га бласта из пласта... имам један ССД који ми баш није нужан у машини јер је 120Г а сад већ имам један од 2Т, па би овај могао да буде преносни, јер копирање филмова на флешке траје много дуго. Ал' фијокица остала код ћерке, кад је рикнуо онај први Интелов од 240 из 2012. Е, јуче нађе она то и да ми. Уштекам га само да видим да ли машина уопште види тај диск.
Не да га види, него пичи, само звони. Има 6 лоших сектора и то је све. Није коришћен од 2016. јер смо дигли руке од њега, правио је сто проблема тада. Био сам наместио Пенџерија да бутира са њега (и то клонирањем партиције, седмица није хтела да се инсталише на ССД јер не садржи драјвер за то), па је то лепо радило годину ипо и онда је диск почео да нестаје. Испоставило се да га Пенџери успава да не троши струју и не хаба лежајеве, а онда око сигнала за буђење испада да се нису добро договорили... аха, а како је онда радио тих годину ипо? Онда нешто трт мрт лоши сектори и закључим да је диск срање, купљен је у Москви, увалио им Интел шкљ класу. Узмем ту фијокицу и у њој је радио још годину две и онда Пенџери ни то није видео.
И гле сад ради, такав какав је био бачен.
Пробе ради, уштекао сам га у Наново, и и даље га не види. цимет га види, Змајчек га види. А форматиран је под Пенџеријем. Јебо Мали мекани, ваистину.
Двајстрећег је Лена прошла кроз мурију за сат ипо - има нову привремену личну карту, предала је захтев за привремени пасош, отишла до града и предала захтев за промену имена, све цакум пакум. Ручали смо паприкаш, по њеној жељи, репетирала двапут. Одвезао сам је на станицу, а после смо сви ђутуре отишли на Пескару. За дивно чудо, нисмо нешто дуго остали - сат и нешто у води, па онда док се појело нешто. Два лангоша за девојке, бурито за Раји ал му се није свидело па сам морао ја. И онда одједном Линда хоће кући, и још већим чудом сви се сложе. Наравно, клима у комбију је већ издувала. Јесте да држим отворене прозоре, ал' није нека брзина и док стигнемо кући могао бих под туш. Али нема плина, нестало још јуче. На потезу од Дебеле мачке до Роде мењају цевовод за грејање - мада не знам коме то ту треба, ту су с једне стране приземне куће а с друге бизнис, ал' док се тај цевовод развлачио ту је још био Багер... но, засекли су мало у коловоз па је тешње, решимо да се враћамо другим путем... ајд око старе индустријске зоне. У бившем Беку Кинези раскрчују џунглу, изгледа да ће и да пицну управну зграду. Види, види...
Двајшчетвртог преподне, опет на Бурундију:
Већ скоро 48 сати немамо плина, јер нема топле воде. Ове недеље су уводили плин у три куће у другом делу улице, где се углавном градило након што је остатак улице већ добио плин, па ајд сад. У среду су се булдожери већ покупили. Јуче преподне се један вратио. Зовем Грејање, кажу није наше од ихахај, већ две године су плиновође посебна фирма. Да ми телефон, добијем централу, дају ми тамо телефон од технике. Чудо! Нит морам одсад па надаље да идем кроз централу, нит имају кол центар, број је овдашњи.
Зовем ту гасну технику, питам кад ћемо добити плин, каже дошло је до хаварије... ал до 15:00. Око подне прођем туда, стварно је ту опет неки мали багер, двојица-тројица се мувају. Аха, хаварија је новоговорни израз за "нешто смо сјебали", ајд дошли да поправе. Као и електричари, раде на комад, дакле штагод да је не сме да буде готово ни пре ни после краја радног времена, јер онда не би добили пун теренски додатак.
Поподне одемо на Пескару, видим уредно натапкана земља тамо где су копали, оно поравнато машински, ваљда је тај багер дошао да набије, шта ли. Кад смо се вратили, плина и даље нема. Јутрос и даље нема, а да сам се кладио да на телефон у техници неће нико да се јави јер је субота, не бих имао с ким да се кладим. Наредна опклада је да плин неће стићи пре понедељка у 15:00.
Срећа па смо се окупали на Пескари. Плин је ипак стигао до подне, пар сати након те опкладе.
Двајспетог је sGradlj.com најзад дочекао 750.000 посета. Посећеност упорно пада последњих месеци, мора да је гугао опет измислио неку техничку реформу коју мораш спровести иначе ти пада рејтинг. Море ко им јебе матер, сваких годину две да морам све да претумбам само зато што они играју мачке и миша са одвратајзерима? Важнији је садржај.
Поподне смо отишли само нас двоје, и Линда и Санда, и то бицикловима, на базен. Све океј осим што им се пријео сладолед док сам ја био на вецеу а оне негде, па их је баба одвела до улаза, где се сладолед продаје, а ја их срео успут па ми рекла да одем до наших ствари по паре. Док су оне одабрале шта ће, таман сам стигао, и онда је Санда кренула да трчи према мени. Зачудо, није се сатрла ни о једну од издигнутих плоча, а базен је баш на злом гласу због њих, ту напросто нико не трчи јер страдају ножни прсти, него је пала тек тако, не може се том брзином у апостолкама. И није јој било ништа, само мала огреботина на коју није обратила пажњу.
Тек кад смо сели да поједу сладолед па је најзад видела огреботину, е онда је ударила у дреку.