За рођендан сам пожелео да пијемо црног пива. И сео на бицикл, окачио цегер са празним флашама о корман, да одем да купим. Нема нигде. Обишао све дућане успут, јок, каже, нема. Стигнем до саме пиваре. Као и сва овдашња прехрамбена индустрија, имају свој дућан код капије, где је јефтиније јер ем нема посредника ем се некако рачуна да се ту продаје роба са грешком која формално није за продају. Ја на капију, а оно славолук, одбор за дочек, тамбураши... Није требало за мене, хвала... кад оно излази фијакер са четр коња дебела... аха, управо тог тренутка почињу Дани пива. Ех.
Уђем у дућан, двојица седе, нема муштерија. Каже нису правили црно пиво већ коју годину, јер им за то треба шећер, а дужни су шећерани онолико. Узмем онда обичног. После сам чуо да нико не зна од чега сад праве пиво, јер немају ни за ону замену за кукуруз на коју су прешли откако ни скробари немају одакле да исплате дугове. А дуг је настао тако што је директор узео кредит од Кулске банке, где је директор Радоман Божовић, па паре турио у џеп (и вероватно поделио с њим), и гле пивара одједном нема да врати, а множе се затезне камате. Све у циљу да јој се обори вредност, да би се онда управо тим макнутим парама откупила и постала приватна. И није то једини случај, има таквих превише да би се све похватало, а нико ни не покушава да то гони, јер је то изгледа и био план. Ујдурма на нивоу власти да се друштвена имовина приватизује простом пљачком.
Нешто се био кварио трабант, па сам га терао код мајстор Пиксија у Чурду. Спаковао Нинин пони бицикл, склопив, па се вратио њим. Свратио, како сам обећао једном, до Марине Чикезин на кафу. И одмах јој рекао да је само кафа, нисам за швалерацију. Пише све у чланку о њој.
Све оне кише што нису пале за време бомбардовања, јер су засејавали облаке, сад долазе. У подруму има 10цм воде, што никад није било. Долази одоздо, из оне преливне јаме што је Божидар рекао да морамо да направимо у дну степеништа, ако систем негде процури, да не експлодира котао. Хм... ово није парно грејање, ово је на у вр главе 40°, ту се ни не створи притисак. Пецамо орахе са доњег степеника, весламо да вода крене у круг, а онда донесе орахе до нас. Чисто из спорта, док се они осуше ионако нећемо бити ту. Замрзивачу ништа, већ је био дигнут 12цм на две гредице, за сваки случај, а и сва струја је негде вишље.
Киша, киша... Не успева веш да се осуши како треба. Мењам акумулатор на трабанту (нов, из Бангроа), киша ми пичи по леђима, и не успевам да га закачим како треба, јер она два кабла нису довољна, има и трећа жица, коју не успевам да притегнем. Завршило се тако што сам питао Болдија да ми да ладу (јер фрегата је давно отишла) да стигнем да обавим све што треба. Каже сипај и терај. Јер фирма баш нешто није при парама да купује бензин на улици.
Купио сам, ваљда, шест литара од неког из краја, три дволитарске од пепсија. Гаранција квалитета - тип зна да знам где станује, ако зајебе муштерију може да се сели. Било је случајева, на румунској граници, да у ко зна какав бензин сипају сок од кивија да добије ону зеленкасту боју као да је супер, ал' то пре 1995. Једног ухватили у томе, извукао живу главу.
Јуче био неки протест у Београду, и екипа са АманБре је успела, можда први пут у историји наших протеста, да организује скоро живи пренос. Била је бар једна Мавика камера, па су дискете са ње ишле сваки час у нечији оближњи стан, да се снимак пошаље на сервер. Свака час.
Ту негде смо и увалили Сквики Брљи, деца су му основци, имају двориште (у међувремену је завршио кућу и уселио се), баш како треба. И добро је испало, бар првих пар недеља, а онда су је пустили да пасе по авлији, наишао неки џукац и појео је. Јер ако је кућа готова, ограда није.
Лена отишла првог у школу, поседела мало и онда питала учитељицу јел она мора ту да седи, ми од недеље идемо у Америку. Учитељица се поздравила с њом, ћао довиђења.