20-XI-2021.: Оде орах
Четрнаестог бицикловима до старе куће. Покупили рачуне, почистио лишће. Онај један платан је већ огроман и сручи читаво брдо лишћа, а и бор више није ситан, сад већ пребацује иглице преко куће. Девојке уживале да скачу у лишће. Научиле да сад саме навијају будилнике да звоне (Линдин се успут мало распао, спало звоно). Сад се енгрпски више не каже будилник него узбуна, што ми је ем војно ем алармантно.
Нашле фотку што смо се сликали за последњи велики ручак 2016. и све нешто препознавале ко је ко, осим што су и Раја и Виолета тада били још прилично ситни. Некако се потрефило да смо ишли здесна и слева па нисмо стигли до средине, тј до њиховог оца. Има дана.
Кола паркирана пред капијом су вероватно Занина. Раније се ту паркирао комшија од преко пута, по договору, јер се напатио скидајући борову смолу са кола.
Петнаестог се јавио Борче да каже да ништа шеснаести јер га зубар завлачи, оставио му је зубе зашиљене ко у ајкуле, припрема за мост, а мост не знам кад ће, један дан ове недеље. А да, знамо тог зубара, Го је ишла код њега (тврди она, ја мислим да је то била Лена) па је сецкао ко Лала мачки реп, сваки дан помало да мање боли. Оно што је могао да уради у два доласка он је развукао у шест, сваки пут узео по 1000 динара... јер би можда 6000 из двапут изгледало много. Више нико од нас није ишао код њега, ал' ето он. А има другог зубара у свом улазу. Не, он иде преко пута, навикао на тај улаз, тамо су некад живеле Веца и Снеца...
Седамнаестог с девојкама у граду (обетри! - Раја остао код куће с мамом), она куповала цибзаре и ситнице у неком дућану иза главне улице. Плави сат, нафоткао сам се онолико. Чак и тај улаз у Стоуров ерц где сам некад шљакао.
Ово је Гимназијска - зграда десно је сама гимназија. Касније сам шкљоцнуо још бољи, из супротног смера, у том полумраку пред крај плавог сата, кад небо још није тамно а осветљење већ треба. Ал' овај ми се лепше свиђа*.
Ишли данас до Спрингфилда али ћорак, неко има рођендан. Клинке се нису буниле, отишли смо преко у паркић иза месне. Отишла са Линдом до месаре да купи млевеног за сарме (и шпагете, Раја се баш навадио, сад сваке недеље бар по једном има да кува то, док га не прође; кренуо је нешто да расте и да стиче труп... саће то). Кад је она дошла, отишао сам до киоска да јој уплатим за мобилни, и да купим месне новине, јер је неко на Бурундију хтео да види чланак о штрајку у Линглонгу (није на првој страни него на петој, није онај новинар него неки други, чланак није преко целе стране него једва пола). Ајде, сфоткао чланак и окачио, па нек читају. Иначе се тек ове недеље испоставило да од тих 750 радника на градилишту њих 500 нису Кинези него Вијетнамци, доведени на превару, фирма којој су платили да дођу је нестала, добили су једну плату досад, пасоши им одузети, немају грејање, два вецеа на њих 500, натрпани у неке хангаре (нисам препознао зграде на видео снимку). Велико препуцавање је у току, све у стилу „а није вам сметало кад...“, уз тек нешто неуверљивих демантија типа „њима је тамо баш добро“, „ништа то није истина“ итд. Да није пре две недеље онај снимак како деру мачку за печење обиграо интернет, не би се можда ништа ни знало.
И онда ајде кад већ имамо папирно издање, читуља. У јеботе. Пре годину дана умро најјачи програмер у граду (последњи пут виђен 07-IX-2013., имам и фотку), пре неки дан његов син. Остали жена и други син. Онда, умро брат Боже Чкуљића, кога сам редовно виђао на састанцима оних одбора за матурски парастос. И пре годину дана умро Брата. Нисмо се видели још од можда осамдесетих, а тек сад нећемо.
Ту су се заукале и две-три расправе истовремено, у бермудском троуглу расејани - олдвејв - суштина (редакцијска листа). Бешмисве ако се сећам шта је све било, ма пише тамо све, ал' углавном око Шкрбе јер је доћерало цара до дувара, ил' ће да се испише из клуба 400 (тројица, 400кг) или да вучемо сламку ко ће да му пише некролог ускоро. Па је ту било и са хроно дијетама и кето дијетама и... и Клекс је скупљао нов хардвер, и изашла нека зајебанција од Дип Парпла и како ко слуша и колико ко прати, што се некако преточило у приче о хроно дијети, меандрчење као виши стадиј логореје... значи један редовни талас, кад се распишемо ко блесави након вишемесечне ћутње, само се сад потрефило у све три листе одједном. Бар сам кренуо најзад да крадем одавде (из Бјоа) оно из Сокобање од пре два месеца и то преслажем у фото шетњу. Значи, изостављам кожне јакне и парфеме, то није битно за причу тамо.
Комшија што је требало да дође да посече орах, није дошао, ево трећа недеља, ал' смо на огласе нашли једног, рекао да ће доћи кад ухвати времена, и таман кад смо мислили да ће од недеље, ето њега у четвртак, 25. са женом. Каква комбинација од човека - Босанац из Сарајева, кева му из Врдника (е сад Босанка или Сремица, питање је), а на редовном послу... меси бурек за „Класје“. Хтео одмах да носи малог ћору, претекло маче из последњег Сивиног накота (друга два угинула), ал' се овај поплашио... нека на пролеће.
Орах је спичио за сат ипо, уз баш минималну штету (једна пробуражена бундева, а и та ће моћи да се искористи), све урадио тачно како смо рекли, одлично.
Било још лепо време после ручка, па смо ухватили малу воћарску тестеру и посклањали грање бар са стазе. Мислили смо да навалимо сутрадан, али је дувао неки блентав ветар и сипила права новембарска киша, а и укапирали смо да ни не бисмо имали места у подруму за све то. Тек кад почнемо да ложимо. Ал' бар бисмо могли ово тање да скупимо, кад се време мало пролепша.
Увече, најзад, код Борчета, 60. френдз парти. Мени се вратио кашаљ, и то ми све било у реду док смо ишли до њега, без проблема сам се попео на 4. спрат, него крену надражаји један за другим. Прво сам одустао од кикирикија и бадема, љуска ме надражује. Онда сам заобишао и вешалицу, пресољена, мене слано тера да кашљуцам и кад сам скроз здрав. Остало је да пазим како пушим, а пушио сам упола мање него иначе, а и то овлаш, све пазећи на технику - довољно кисеоника, дим у плућа само кад осећам да ми неће ништа и да имам довољну запремину... ал' јок. У једном тренутку ме он нешто пита око тог кашља, ја таман припаљујем, ни не знам да ли сам успео да запалим, ал' кренем да кашљем нешто ситно, с полупразним плућима, и то у петљи. Не знам да ли сам кашљуцнуо 4 или 5 пута, кад сам доживео надреалну епизоду, која се завршила пољупцем ал' ми је још и дувала ваздух у уста... па реко ал' ти је штос ајде дунућу и ја теби... И ту ми објасне да не да сам се онесвестио, него ми пала глава у тањир, срећом празан (у енглеској верзији ћу морати да додам „тј тањир, не глава“ јер јебига немају ни рода ни падежа). Но, прошло је и то. Овог пута сам ја, онако безобразно и безобзирно, пуштао музику са нокле, без везе и контекста, само као показну вежбу. Без коментара :).
Била је фора кад сам причао како сам оно пролазио кроз Чуруг, отприлике препричао први пасус оног од 03-VII-2015., и завршим са „и онда видим на обзорју жабаљска шећерана, а није аутобус, ма сунце ме огрејало“. Драгана: „Какав сад аутобус?“ „Па линија број један, кец...Жабаљска - Шећерана... немој рећи да не знаш која је линија број један, па ту ти пролази скоро испод прозора“ „Е јеси... све си ово испричао само да би могао да убациш ту фору?“... У ствари не, фору сам био заборавио, смислио сам је давно ( „жабаљска шећерана је постојала овде годинама пре него што је направљена и у Жабљу!“) а сетио је се у последњем тренутку, тј јесте али није, не тим редом. Башка што сам пре тога био узео Борчетове цвикере и телефон да нађем на Суштини оно кад свети Петар пита ди је Чуруг... пре него што сам уопште кренуо са том причом.
----
* стара фора коју је измислио Жива - „како ти се свиђа?“ „лепо ми се свиђа“. Ово је само ситна разрада.
Спомиње се: 07-IX-2013., 03-VII-2015., Бјо, Божидар Чкуљић, Брата Маљковић, бурек, Бурунди, Вера Стојановић (Веца), Виолета, Горана Средљевић (Го), Градивој Шкрбић (Шкрба), Драгана Витас, енгрпски, ерц, Живко Равајловић (Жива), Зана, Јелена Средљевић (Лена), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, нокла, олдвејв, расејани, Рју (Раја), Снежана Стојановић (Снеца), Спрингфилд, стоур, суштина, френдз парти, шећерана, на енглеском