27-XII-2021.
У петак (24.) најзад довољно лепо време, +14, па сам спремио гориво за нову тестеру, да исечем трупце од ораха док се још види а она је са клинкама (обетри) отишла до Лидла. После је причала како је плаћала готовином и испало да је дала све из џепа и добила два динара кусур. Ништа од повратка таксијем. Да су бар узеле још нешто па да мора да плати картицом. Овако, вратиле су се пешке, лепо уморне, дивота.
Мени тестера нешто није хтела. Тј упалим ја мотор, ал не врти ланац. Бар сам научио како се скида, много лакше него на било којој од ранијих. Чак сам читао и упутство, истина на турском, с којим чуке благе немам, ал' сам углавном покапирао шта ми је требало, и нашао како се затеже ланац - затезач је на поклопцу, врло оригинално решење и прилаз завртњу је право, а не тамо у буџаку поред мача. Дивота. Нашао сам и шта је био проблем - предњи точкић се био заглавио, па сам очистио цео мач, накупило се те фине смесе уља и струготине. А онда сам навалио и за пола сата исекао све на довољно кратке комаде да после лако иде секиром.
Нина правила клинкама као божић. Било је мало зајебано да ухвати тренутак кад баш нико од њих не спава, јер ове недеље спавају раштркано - Виолета заспи поподне и буди се у нека недоба, око 4; Раја је опет премотао циклус па сад леже увече - прошле недеље је легао преподне. Ове две су фазно померене за два сата, па једна уме да устане у осам, друга после десет, а умеју и да легну у три ујутро. Успела је да ушуња поклоне под јелку, ал' замало - таман је била готова, кад минут касније устаје Виолета.
У недељу (26.) одем до сусједа (тј његовог сина), да отворим капију да мајстори могу да ураде шта треба с моје стране зида. Мислио сам да ће да развлаче цеви за гас, међутим не, то су провукли другде, овамо иде само оџак од бојлера, што је водоравна цев од три четврт метра, таква и код нас штрчи из гараже. Поседео сам са његовом женом, ту је улазио и њен син, пролазили мајстори... ал' нигде прашине, шута... Ма, данашњи мајстори су апотекари у односу на некадашње. Па, фино је он то скоцкао, опаметио се, какав је био шалабајзер у младости. И још ми је скинуо сву ону мртву лозу са крова гараже, да не морам овако матор да се пењем. Није да не бих умео или могао, ал' не бих то радио у децембру, а кад је лепше време онда имам преча посла, дакле никад то не би дошло на ред.
Увече причали са Гораном и Стенлијем. Неша и Анита одлично изгледају, и вазда су у неком послу. Он постаје прави гик... све нешто програмира (у роублоксу). Сад бар прича са нама и поздравља се; до пре два месеца се крио од камере и чак рекао „никад вас нећу видети“. Стенли мора да избаци кола из гараже да направи места за седишта. Показао ми је ћаге од неког мењача, пише та-и-та фирма, Сурчин. Го каже да треба да правимо залихе, па чега то, па например резанаца. Буре с резанцима је било при руци, само сам га донео пред камеру.
Међу заосталом поштом нађемо и опомену пред утужење, од адвокатске агенције Алексић из Новог Сада, на неких два пута по 639 динара, што је наводно ћале остао дужан за телефон. Јутрос их зовнем, и само сам трипут морао да издиктирам њихов шестоцифрени (!) број случаја док сам дошао до особе која може да приступи бази. И још пита за коју то мрежу... значи раде масовно утуживање на основу спискова које добију, и то не само од Телекома него и од осталих што имају стотине хиљада. Објаснимо се у два минута да случај не постоји, имам црно на бело да је уговор раскинут, линија је искључена, а што су они после пар пута послали рачун, то је њихов хаос, нему појма, нему податке... „Јао јесте, баш су у хаосу, нисте ви једини, ево не могу да нађем по броју...“.
Вероватно у једној бази држе уговоре (то Телеком) а фактуришу из друге, а нешто ту нису баш повезали. Е, програмери, програмери...
Двајседмог код Драгане. Е први пут да је видим да није надигла фризуру како то обично ради... па, сад видим зашто то ради, боље јој стоји онако. Ал' вечеру је спремила царски. И кренуло нас и пиће - сви по три ракије (тутифрути 21.1), па две киле вина, тиквешки розе и... нешто друго тиквешко. Остали смо таман до пола два. Наш таксиста опет не ради, нема ко да прими позив, ал' ради 566.
Дне 28. смо спазили Јулишку. Нисмо је видели два-три месеца, није ноћу држала упаљено светло, капија код Лексе Пајковог је била закључана (бравом за бицикл, то је неки шкљ механизам, не би кључ држао). Нисмо баш ни били сигурни да је она, можда је њена сестра дошла да обиђе кућу. Дограбио сам двоглед (најзад имам нешто зглавно) и... јесте она је. Још дебља, још тромија, ал' она је. И још увек не говоримо, док се не сети да је дужна 400 динара. Доста смо се зајебавали.
Двајздевети, водили све три клинке у Спрингфилд, није ми тешко да креснем Јоду за један километар. Сфоткао сам, ноклом, кућног мачора како се послужио остацима са нечијег тањира. Газда најавио да мачор лети у азил, само да га се дочепају. (месец касније, мачак је још тамо)
Дођемо кући, дочека нас на скајпу вест: Лена дипломирала. Истина, неће добити никакве ћаге док и физички не преда рад (нико није рекао да треба), а саму диплому крајем наредне године, промоција је једном годишње, управо је промашила рок за две-три недеље.
Не може да се вади да ће да части „од прве плате“ (како се то обично каже, а и користи као изговор да се мало спусти лопта), ал' каже од наредне ће. Откако више нису самосталне агенције, него баш запослени (код Рајнтира, избачено одељење Србија), испада да су више плаћени док не раде него док раде, због неког снафуа у обрачуну. За ово слободних дана има да заради таман за једну добру вечеру само на тој разлици.
Тридесетог топила чварке од масноће што је узела у Лидлу. Наравно, водили смо и девојке, и понео сам и цигаре да имамо за пуш паузу пред Родом (тамо је ишла за слаткише, чипс и клоалет папир).
По повратку сам се сетио да зовем Боћу, нисмо се ни чули ни видели седам година - не рачунам оно што се дописујемо као суштина или олдвејв. Броји ситно до пензије, каже јуна стиже на ред. Кука на свеопшту диктатуру, још је овај наш распашој срећа, овде ништа не може да се спроведе а да народ масовно не хвата кривину... ено једна наша, нако двајс и кусур година у Аустралији, пакује се да дође кући. Јер оно је за не издржати, на свака два корака аусвајс бите. (у енглеској верзији сам морао да објашњавам и распашој и ватање кривине)
Тријеспрвог цео дан мување по кући. Чак је успела да одведе децу мало у шетњу.
Увече, наравно, дочек. Од наливене ракије смо имали кајсију и трешњу (остало пола литре од оне вечери), избор пао на трешњу. Гледали Матрицу 4, и зачудо деца имала стрпљења за то више него за „Звончицу“. Клопа, скромно - мало похованог, мало сланиша, руска. Доста бре, клопамо цео дан, сви смо се угојили.
Пред поноћ палили прскалице, деца први пут видела и први пут држала тако ватру у руци - прво Линда, па Виолета, па Санда и на крају чак и Раја. У поноћ, наравно, тутње ватромети са свих страна, деца мало поплашена мало уживају у призору. Све скупа, добар дочек. Послао СМС са само „СНГ!“ на тридесетак бројева па ми онда телефон пола сата кокодакао у џепу, док је свако одговорио, вала се накупило порука. А ионако имам преко 1000 минута/порука већ скупљено, да се не баци.
Од Лајне честитка. Послала опет једну фотку што сам шкљоцнуо тог 23-XI-1974., кад смо устопирали оног типа па с њим свратили на пиво... Реко дођи да направимо још. Е каже ја сам то прва рекла. Ал' не да јој се бости гуз зарад путовања... ма зарад ничег.
Да заукам годину, мало сам цепао дрва док је она водила девојке у шетњу. Иде, оном чувеном секиром за препадање Кинеза. Помогло је и то што сам је најзад, после толико година, мало наоштрио. Обичном турпијом за метал.
Млеко ће да кошта 80 динара од нове године.
Спомиње се: 23-XI-1974., Алекса Пајков, Анита Џенифер Бергер (Анита), Божидар Соколовић (Боћа), Виолета, Горана Средљевић (Го), дочек, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Јулишка, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Меланија Мерћеп (Лајна), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Нови Сад, нокла, олдвејв, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Спрингфилд, Стенли Бергер, суштина, чварци, на енглеском