Октобарска, иза стадиона, где се први пут назирала боља будућност. То је тридесетак до педесетак кућа на спрат, са гаражом у подруму. Упркос револуционарног имена, те су куће биле прилично скупе, финансирање нејасно (тј ко ће то да плати) и ту су се населили директори и политичари.
Колико се сећам, кад ми је било 6 до 8 година, планови за једну такву су били увече на столу. Дивио сам се, а на брзину научио и да схватим, стил архитектонског нацрта, брзо сам увидео да се нећемо селити тамо. Одакле паре, ма колико год да ћале добије из стамбеног фонда... где је већ тада радио. То је било отприлике између укидања Бироа за пољопривредне основе и запослења у Дуваници.
Много касније, кад сам већ био новост по граду са спектрумом, отишао сам до Савеле (који је после имао приватну апотеку у подземљу, друга врата од ДБА) да му испрограмирам анимиран логотип за шпицу рекламног филма што је правио за Елмонт (фабрику, кафане још није било). Тада, око 1985, те куће више нису изгледале простране. Тлоцрт све нешто стиснут и скучен, степениште скоро бродско, и коликогод мало намештаја да има, опет изгледа претрпано.
Народни назив за то насеље, буџин булевар, потиче од буџе, што је мочуга, буздован, понекад курац, дакле неко битан - директор, политичар...