03-I-2017.
Пошто је Смиља, тј Дебела мачка још увек у Кантини, решимо да одемо тамо на ручак. Време је идеално, ем је прошао дочек па неће бити гужве, ем је било баш онако тихо и без ветра. Проблем је био само што се Неши баш никако није ишло, цвилео је и драо се, ал' су га Стенли и Го некако натерали. Анита није имала примедби, само је гледала оним њеним крупним очима где се то нашла.
Сад смо имали прилике да видимо и како га је средила изнутра. Неонке су оне исте какве су биле још крајем педесетих, а остало није много дирала. Ловачка сала (иза оног лука, иза мене) и даље изгледа као што је изгледала (само је мурал са пејзажем Комбината на стражњем зиду штогод освежен), онај под од млевеног па углачаног камена и даље исти, само је обновила шанк и зидне облоге. И, наравно, скроз нов намештај.
Били смо једини гости. Негде на пола нашег ручка је дошао један и ручао, онако соло. Ваљда неки пензос из краја, то му је редовна тура. Шетња, ручак, шетња, дремка.
Каже да јој је била изгорела кујна, баш ју је доста коштало док је то поново средила. Од особља има себе и једног келнера. Клопа, њена класика - банатска супа са дугачким резанцима, три врсте кобасица и коленица, све како иде.
Прву фотку сам тек сад (август 2022.) скрпио од два снимка што је Го направила. Нису суседни снимци, прво је снимила леви, па је онда сликала Нешу (десно, ван кадра), а онда мене. Но, рачунао сам да није зумирала, нема ту навику, и тачно, успео сам ово да скрпим. Наравно да су ствари на столу исецкане на шаву, јер ипак се померила, ал' бар смо нас троје добро укројени.
(... 72 речи...)
Врата иза њих на овој фотци воде у тзв. зимску башту, што је још једна, нешто мања, сала. Ту су некад биле саксије са којекаквим палмама, фикусима и другим медитеранским биљем, што је ваљда одржавао Комбинатов Влада паркар. Колико сам видео, то је сад празно. Некад је и ту било столова. Не знам како је келнерима било, то је степеник-два ниже.
Петог је пао снег. Не неки велик, онако с три прста, таман за угођај. Још увек држимо јелку.
Шестог смо отишли до Силвије и Драгана, да видимо Стојана. Били су и Арпи и Боба. Најзад сам сместио брата и сестру у једну фотку и први пут сам приметио да личе. Било је прилично весело, са троје деце и једним бепцем не може да буде досадно. Долазили и клинци из улаза (в. новоградња) да коринђају.
Клинац је сладак, а коса му је већ поприлична и сва у неким тајфунчићима, ваљда на сваких пар сантиметара мења угао под којим расте, час навише, час напред, ма хаос. Неша и Јагода су се час јурцали, час врлудали испод стола, час играли у дечијој соби, час долазили код одраслих по нешто.
Мислим да сам ја возио а Стенли пио, овог пута. Не бих да злоупотребљавам свој положај, осим понекад. А и некако је лакше да возим него да објашњавам, прилаз до њих је мало вртоглав, управо око њиховог солитера треба да се уради три четврт круга удесно кад се силази са надвожњака, а онда још треба и утрефити улаз у паркинг. Притом је све још увек бело и не изгледа како иначе изгледа.
Седмог, наравно, божић.
Дошли су и Лена и Милан, ја сам отишао по ћалета, дакле велики божићни ручак. Изнео сам шљиву из 2014. и то добро расхлађену - на тераси је било -7, па кад сам наточио и унео, не да се боца замаглила, него се на њој ухватило иње. Ручак је баш био богат - супа (овог пута са кнедлама, ваљда да не понављамо оне сцене од прошлог пута, мада није било опасности, ћале је био потпуно прибран и мало је пио), барено месо, сос од парадајза, нешто испоховано (можда тиквице), и печена плећка у плеку.
И онда каже ћале да није испекао чесницу. Каже она „па нисам ни ја... али сам испекла торту“. То га је баш обрадовало, и прионуо је на свој комад својски.
Ручак је био толики да се десило оно што се у последње време ретко догађа - Лена и Милан су придремали на каучу, а ћале (још ређе, он је баш гледао да то одложи за кад га вратимо кући) на наспрамном. И све океј, одвезао сам га кући, ово двоје лепо стигли у Београд, а ја тек онда одремао.
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), Арпад Гунароши (Арпи), Горана Средљевић (Го), Дебела мачка, Добривој Гунароши (Боба), дочек, Драган Умљанић, Јагода Умљанић, Јелена Средљевић (Лена), Кантина, комбинат, Милан Настић, Ненад Бергер (Неша), новоградња, Силвија Умљанић, Стенли Бергер, Стојан Умљанић, на енглеском