14-IX-2022.
Понедељак, 12. Испекли смо још један казан ракије, не баш издашно, 2,7 литара тутифрутија, ал' нема везе. Таква година.
Увече смо се чули са Стенлијем и Гораном. Умро је онај његов полубрат, пре десет дана, док је шетао излетничком стазом уз неко брдо око Сан Дијега. Био је сам, само се изврнуо крај стазе. Нашли су га следећи шетачи неки минут касније, звали 911, дошао хеликоптер, али није доживео да стигне у болницу. Узрок смрти на умрлици је „биће одређен касније“, што међу нама значи да се, пошто је овај био вероватно испреповакцинисан до ушију, никад неће ни знати.
Стенлију ће да исплате братово осигурање живота, тако пише у уговору. Сад се мисле шта да раде, јер би да продају кућу у Вирџинија Бичу, ал' треба у њу да се уложи штогод, а предузимачи кажу да би коштало 20 до 40К$, што нема везе, вероватнија бројка је око 5-6К$, ал' да не плаћаш све него да урадиш сам. Што није проблем, већ је једном тако спремао кућу за продају. Каже Нина да би могли да станују у њеној кући док то раде. Размислиће се.
Увече била Вера са ћерком, деца су се сита наиграла, она попила једну кајсију са Нином. Донела је четрдесетак кила грожђа што је њена кева набрала и скинула са петељки, да испечемо ракију. Немамо обичај да печемо другима, ал' ово су другари. Уобичајени ушур (десетина испеченог) нам не треба, ем би изашло само 0,3л, ем је то лоза.
Јуче умро Бата Ковач, али је то на Бурундију прошло прилично непримећено, јер ем је огромна већина тамо почела да слуша музику кад је Корни група већ била увелико бивша, ем је истог дана умро Годар. За филм им не смета што је старији, чудно. Некако би био ред, по нашим досадашњим обичајима, да ја, као најзагриженији корнијевац, напишем некролог на Суштини, ал' јок, нећу ја да будем тај који ће да изгура онај комад верске пропаганде са прве стране. Кад се сами склоне, онда ћу да пишем. Ако су заузели трг, њихов је док се не склоне. Без мене, дотле.
Данас отерао комби на технички, прошао али каже да има да се чачка - зазор у левом предњем јер је спала манжета са споја полуосовине и мењача, задњи леви сам кочи, и из издува иде бели дим, што код дизела не би смело. Звао Дулета из сервиса, каже точкови пешес иљада, ал' ово у мотору ко зна шта је, 400€ па навише. Добро, дотераћу га па да видимо.
Док сам чекао да заврше технички, као и обично зовем Драгану. Телефон полудео, сваки пут јавља да у ствари она баш тог тренутка зове мене. Пошаљем јој поруку о томе, зове ме она. А каже Дивчибаре, е имаш ту близу Петницу, дивно је место и лепо уређено, да не поверујеш како га држе чисто. И има у крају нека кафана у пећини, одлична. Она је наш туристички водич, свуда зна најбоље кафане.
После звао Бајло, да видимо за суботу, кад се скупља IV4. Печем ракију, рекох, не морам ја баш сваки пут да дођем.
Четвртак, 15. Печемо ракију. Хоће киша, неће киша... Развукао сам цираду, онако прљаву од летос, кад је на њој мешала земљу за кромпир, и киша је одмах стала. Ради то. Ракија никако да крене, а температура изашла на 65°... треба да процури већ на 50. Хммм... да се није негде зачепило? Отклопимо, проперем лулу, а из казана одвадимо три фангле густиша што се накупио одозго. Е онда се температура вратила на 45, па полако. Замирисало на 48, процурило на 50, метанол 69%, првенац 65%... тако већ може. Други казан исто добро, само већа количина - више течности, у првом је био густиш. Добили 6,4 литре, није доста лоше*.
Увече гледа она нешто на јућубету, одисију или где већ, и каже да се неки немачки посланик као излануо, да као и сваки пут кад спремају нешто опако, то ураде септембра, а овог пута је било „24. септембар ће бити један од оних датума за који ћете се годинама присећати где сте били кад сте за то чули“. Ууу... такви датуми су били, да видимо, убиство Кенедија, слетање на Месец, 11. септембар (1973. и 2001.). Те смо решили да одложимо те Дивчибаре за два дана. Не морамо ми баш за викенд, можемо да кренемо у недељу.
Шеснаестог отишли са девојкама у Спрингфилд, нисмо одавно. Кафа, помфрит, као и обично. Слабо су јеле, нешто није испао како ваља. Имао је и укус и скоро и текстуру ал' нешто је фалило. У ствари су хтеле пицу, ал' од ове године више не трошимо куповну, отишло је све то у мајчину, па је поново почела да пече своју. Сад се уштосила са тестом, па јој ивице не буду онако дебеле и круте, што ја иначе волим али ми страдају десни а Нина са својим зубима није ни могла. Е сад је зубе средила а и ивица је тања, те смо навалили. Надокнађујемо пропуштене године.
Онда смо отишли до града да купи ципеле, њене старе Компако су већ дотрајале, а моје дођу на ред кроз две године. Мада, и оне старе још нисам бацио, добре су за по кући и авлији кад ми треба нешто као патике. Нашао и добар кајиш, оно говно из Лидла кожу није видело ни на телефону, каже од неког приватника из Дебељаче. Док смо били унутра спустио се добар пљусак, а док смо прешли у банку** код Кинеза довољно се смањио да нисмо баш покисли. Њима је купила опет неке дрангулије, а ја нашао футролу за 20 цедеова, откад нам то није требало, да имам у Јоди. Пре двадесетак година смо имали такве за преко 70 комада.
Седамнаестог цео дан киша, нисмо радили ништа. Ракију пекли тек 19.
Осамнаестог дошли Лена и Милан, па у Занатлију на ручак. Лепо време, џабе паркинг, добра клопа. Пса нису повели, јер нит остају тако дуго нит сам мислио да можемо да роштиљамо, све мокро по авлији, није за напоље. Истина, и ово је напољу, али под кровом.
На слици Нина и Лена се пипају мишића, обе су сад редовне у теретани.
----
* фора једне оператерке из Стоуровог ЕРЦа, супротно од „доста лоше“.
** тј у стаклару, која је била изграђена за банку; отад је банка већ двапут препродата и сад заузима једва осмину зграде
Спомиње се: IV4, Бурунди, Вера Вранеш, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, ерц, занатлија, Јелена Средљевић (Лена), Јода, лоза, Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Спрингфилд, Стенли Бергер, стоур, суштина, фангла, на енглеском