16-XII-2022.
Четрнаестог је купила две шерпе у Детелини, мање, нерђајуће* челичне, од 2 и 3 литре. Оне Металчеве емајлиране нису потрајале; једна је била испала док ју је отпакивала, па се одмах одвалио емајл, срећом само на дршци, где није битно. А сад се већ отрцао и по дну.
Шеснаестог, концерт Дарка Рундека.
Претходно вече сам се био договорио са Борчетом све око редоследа, и испало је како сам и планирао. Прво сам свратио до пумпе код Лидла да напуним Јоду. Колико возим, троши пет резервоара годишње. Онда је био договор да га зовем, звао, он би требало да сиђе и само да га покупим у оној улици што дели његову новоградњу од 25. маја. Но, дрвеће порасло, тротоари у сенци (нема везе што нема лишћа, има довољно грања), он мало ћоравији, нисмо се угледали. Рече да станем на излаз из оних укопаних гаража, ал' најближи је био заузет, неко је већ тако стајао ту, па сам отишао на следећи. Чекам га два-три минута, и све гледам кад ће да наиђе, видим да су му прозори у мраку осим кухињског, нема га, неко хоће да уђе у гаражу, уђем у кола и померим их, е сад сметам неком другом да прође иза гараже, опет померим. Изађем опет из кола, зуји ми телефон (још увек га нисам наместио да и звони). Он ме чека код прве гараже...
Оставим кола на паркингу иза гимназије, и они су сад променили систем, више не мораш да узмеш цедуљу, ал' треба да ти је чиста предња таблица да аутомат може да прочита и сними. Излазимо с паркинга, кад ме неко с леђа ослови пуним именом и презименом. Гле, Шкрбина госпоја, и кумови, нисмо се видели десет година, још од Ниша. Ето мени друштва... А где је Шкрба? Ма, мислио је можда да ће стићи, ал' јебига, наишло посла, па пао сервер па... не смем ништа да му кажем, већ се довољно једи. Ал' држи режим, те шетње те дијета, скинуо је дваес кила, то је спреда десетак сантиметара. А каже не може тек тако да батали посао, сад како смо се здали за ту кућу, каже не разуме се у алат нит у грађевину, него је схватио да је његово управо то, да седи и прави паре.
Мени се нешто чини да је он близу прегоревања, и да би му ваљало да мало олади, ал' сад не знам ни колика је конкуренција у струци, а и није то програмирање, где можеш да га решиш и да то онда ради, и где нико не зна колико брзо то можеш, он је преводилац, не може ни брже ни краће, мораш да прођеш кроз цео текст. Рекох јој да сам га био навукао да исприча шта и како иде са кућом, да му буде лакше, ал' не могу то да му радим сваког месеца, постаће очигледно.
Од познатих у публици сам спазио само Зорицу, са другарицом ваљда.
Ухватили смо добра места, други ред Борче и ја, ови иза нас, ал' трећи није толико издигнут; главе ових из првог реда су нам биле у висини колена, а наше главе у висини колена ових на позорници, одлично. Концерт је био... ма тачно како сам очекивао, само боље. Наравно да нема никог од старе екипе, окупио је неке нове клинце, и сви одреда су добри, нарочито риба за саксофоном (и повремено синтисајзером, а једном и на басу), нема је педес кила с креветом и креће се успорено, као да пази да не претури нешто, ал' саксетофон растура, чак мислим да је на неким местима превазишла оригинал. Изненадио сам се колико раја зна текстове. Снимио сам видео од неких седам песама, рачунајући да еос70 одлично снима звук, и нисам се преварио, звучи у ствари још боље него уживо. Волим ја гласно, штавише звук је био баш добро одмерен према величини сале и броју људи, но кад груне све, не разабирем речи. Са снимка, међутим, чујем све.
Био је занимљив тренутак кад је Рундек тражио да не палимо светла на мобилним, него баш праве упаљаче, ко има. И било је добрих стотинак, значи око седмине публике. Није ни лоше, мислио сам да нас је мање остало. И он је после запалио једну на бини, као вадећи се да то није он због себе него таква му је улога у „Шејну“. И ту ми сине да је он у ствари остао позоришни режисер, и да му је свака песма сцена из неког филма коју изводи на позорници.
За повратак нам се прикачила и Борчетова старија ћерка, била ту негде па ајде с нама.
Риба на фотци ми је нешто често привлачила објектив, а после сам укапирао и зашто. Прво, не види јој се фаца, онако по сећању бих рекао да ми се ту нешто није свидело. Ал' је једина на целом видику имала нешто у јаркој боји, и стасом и силуетом је била пљунута моја драга из 1975. Рибу са суседног седишта нисам нарочито ни приметио, била ми је десно а бина лево, ал' сам запамтио њен парфем, нешто скоро љуто и као на неку трулеж, и тек за нијансу јаче него што треба, ал' није ни непријатно, само је сметало што три сата седим у њеном облаку.
После смо нас двоје поседели уз јабуку из непознате године - једини балон где фали тај податак, јебига, ал' добра је. И њој се свидео тај парфем, каже да је требало да питам ту рибу како се то зове - толико сам провео у том облаку да ми се упило у јакну.
У недељу зовем увече Драгану да видимо за понедељак, ајде, каже, може некако ал' нећемо тако дуго, не могу толико да седим у чизмама. А који ће ти чизме, имаш да пређеш тих 30м, обуј нешто лакше. Ај важи. Са Борчетом се она већ била чула, а и он је покушао да ме зове, ал' шта је било - ја сам њу звао у 19:30, како смо већ усталили. Но није се јављала јер је била у купатилу, не може том брзином да прешанта до телефона. Узмем да вечерам, а он зове у 19:40, не добије ме јер овај само вибрира а не звони, није ми био у џепу него на пуњачу. Онда ја зовем њу у 20:00 а она каже да га не зовем него му само пустим поруку, он је у биоскопу, отишао да гледа „Аватар 2“. Урадим тако.
Деветнаестог смо помишљали да се играмо св. Николе, хтела да пуни шарана, ал' где ћеш наћи довољно великог на тај дан. Вратимо се на план А, зовем Бобов брзождер, кажу попуњени су до... најраније 19:30. Е то ми је већ касно. Роштиљаћемо сами. Њој се нешто не свиђа нови брзождер код месне, ма то ради на гас, боље сами.
Те смо отишли до Лидла и Роде да припазаримо шта треба. Успео сам да сведем списак сумњивих на две рибе - неко је имао исти онај парфем, и сад сам већ увежбан да га нањушим. И наредно вече ми је понекад долазио у нос, иако сам све на себи већ променио... осим јакне, мора да је ту заостао који молекул.
Нешто је наваљивала да распалим ватру још у 17:30, ал' више волим да буде још вруће кад га изнесемо, па сам кренуо у 18:00. Ватра никако да крене, јер ем оно грање из подрума није баш онако суво како сам се надао, ем је плински пламеник слабо радио, температура је тачно нула, па је потрајало док сам распалио. Заинатио сам се и нисам стављао хартије у потпалу. Но, све је испало како треба. Линда и Санда су ми правиле друштво, играле се на тераси. Сад је већ лакше са њима, нису покушавале да излазе, јер сам роштиљ натркечио тачно спрам врата, под стреју. Окачио сам и додатно светло, да видим шта радим. И добро је испало и било готово таман кад треба, за 89. френдз парти.
Пила се трешња (тестирана прошле недеље, изнета на сто под претпоставком да ће друга литра бити иста као прва). Изнела је којешта ђаконија - омањи овал са сухомеснатим и сиром, свеже пројице - а већ у пола девет и ово са роштиља, још се није охладило. Од салате само руска и неке печене паприке, дакле прескочила је неке своје адуте које смо кушали прошлих недеља, нпр пуњени парадајз, кишељени/ферментисани зелени парадајз (мада је то убацила у руску уместо краставчића и нико није приметио... ја јесам а свидело ми се), чатни од сувих вишања, шљива, паприке и још зеленог парадајза... А ритам палачинки је довео до тога да немају појма какво је благо пекмез од лудаје. Ал' добро, не може све.
Драгана добро шанта, каже да већ две недеље није изашла из стана - ту јој је сестрић у стану изнад, сестра јој доноси кувано - једва се довуче до купатила, ал' овог пута се потрудила, није нешто много ни јаукала. Сад није ни мрдала, ни до купатила - досад би сваки пут бар отишла да опере руке чим стигну, овог пута не.
Борче је за ову прилику изабрао да расправљамо о вештачкој интелигенцији и како ћемо сви остати без посла и шта ћемо сад. Ма, реко, није до машинског ума него до капитала и до уопште филозофије саме аутоматизације. Кад смо оно крајем осамдесетих кретали са послом, идеја је била да ћемо да вам напишемо тако да 90% рутинског посла уради машина за 10% времена, а вама остаје 90% времена да се натенане позабавите са оних 10% зајебаних проблема, што је посао за људе. А сад ови неолибови напишу софтвер који покрива 90% рутинских случајева, отпусте све које могу а оних 10% уопште неће ни да раде, не треба им, јер тих 10% доносе 2% зараде а коштају 2,2%. А сетио сам се и оне приче из 1982. кад је било „а што да дозволимо увоз рачунара да бисмо одгајили генерацију програмера, кад ће за годину две да изађу рачунари који се сами програмирају“ - ето, прошло је 40 година отад, и где су?
Драгана је штогод попустила, па се ипак нисмо разишли око једанаест него око пола један. Глежањ јој јесте добро отекао, иако га је држала на хоклици скоро све време. Онда је звала такси и наравно да је стао 100м даље, јер је на њиховим мапама (и мом телефону) наш број тамо, а ми имамо други број...
Лепо сам после заспао, па се пробудио под притиском, па тешко опет заспао, ал' сам после занимљиво сањао. Прво, да је sznotrág** стварно мађарска реч и да се римује са nadrág.
Онда да трагам за етимологијом те речи у мађарском и притом не успевам да сакријем да се у ствари зајебавам. Кажем себи да боље да сањам нешто друго, јер ово нећу умети да препричам. Одмах кренем са препричавањем, и то уживо (мада се радња у овом првом ту зауставила, али ја сањам да као још увек траје), и онда трећим гласом кажем себи да сам се упетљао, нико ми неће веровати да сам сањао да у сну препричавам сан који траје упоредо са причом. Три гласа је било доста (и ја четврти као слушалац?), искобељао сам се из тога. Васа на Бурунди је одао почаст овоме, ваљда због нивоа компликовања и рекурзије, а онда кренуо да прича како је сањао да у холандским брдима једе кувану баклаву...
Неком на УАу је требао srPosition, који сам написао још 04-VII-2006.. Е свашта.
Над брегом, између штрика за веш и оквира са поврћем, већ два-три месеца играју ове мушице. Сваки дан, цео дан, читав рој. Не знам за ноћ. Ово сам снимио двајспрвог. Двајшестог их одједном нема.
Двајстрећег причали са Леном, на гугољу, преко Телеграма. На новом је послу. Каже да јој се свиђа, фирма је инжењерска, нема животних тренера, воук комесара, транџи које ће да пазе на све што кажеш, нема аџенде ни бескрајних састанака. Имају два једночасовна састанка дневно, трају по пола сата. Ефикасно и без замајавања. Иде тамо јануара, негде у Аризону, поред Феникса. И лепо јој је. У претходној фирми - цео њен тим је најурен, још три кључна програмера су збрисала, а сви менаџери и, хм, саветничко особље су и даље на положајима. Осим што ће један менаџер сад да програмира. Већ су пре пар месеци размишљали да откаче једну важну одлику из апликације, јер више нико не зна како је написана, памет је напустила зграду.
Стан им није баш скроз готов, ал' су решили да је довољно готов, заказали селидбу за 29. То ће нека фирма за селидбе, нема теорије да сами пренесу шта су шест година гомилали.
Двајшчетвртог су се Нина и деца диванили видеом са Фрејс и Реином. Појавио сам се у кадру колико да махнем, и збрисао горе. Не подносим та крисмиси просеравања, нарочито њен глас мачета из цртаћа којим се обраћа унучићима. Бар сам чуо наглас шта Нина планира (мада смо овог пута већ знали) - близнакињама пасоши истичу 26. априла, дакле до тада треба да се врате. Нина полако сређује папире за амбасаду. Више не раде преко телефона, мора имејлом или никако, и одговарају на имејлове, а она је већ научила фору: не више од једног питања по имејлу. Ако поставиш три питања, одговоре на прво, остало не јебу, није било. Сваки пут.
Млеко ће бити 120 динара, од првог.
----
* у енглеском се због трговачких разлога не смеју звати нерђајућим него само немрљајућим... а умеју да се умрљају итекакао
** ака слинобран, у кућном енглеском snotrag, Раја то користи понекад
Спомиње се: 04-VII-2006., 25. мај, Бурунди, гимназија, Градивој Шкрбић (Шкрба), гугољ, детелина, Драгана Витас, еос70, Зорица Шканата, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Невена Средљевић (Нина), новоградња, пекмез, Реиналдо Аквила (Реин), Рју (Раја), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), УбикАгора, френдз парти, на енглеском