17-III-2023.
Четрнаестог или петнаестог увече, каже да јој је већ доста френдз партија, увек исти разговори, а мање се пије, раније се разилазимо, све некако дужимо реда а није више оно што је било испочетка. А и дојадили смо штогод једни другима. Па да напросто прекинемо.
Док сам смишљао како да јој одвратим на ово, схватио сам да и сам исто мислим. Јесте да ми не узрокује главобољу као њој, ал' сам исто неприметно склизнуо из „једва чекам да дођу“ у „једва чекам да прође“. Ајде још овај понедељак, а онда разлаз, или бар велико разређење - једном у 3-4 недеље, или кад има ракије коју нису пробали или кад нам свима баш буде ћеф. Видећемо.
Шеснаестог ујутро сам отерао Јоду код Раше лимара да испегла и зафарба та стражња врата. Договарали смо се још од прошлог петка, прво за понедељак-уторак, па ништа, па сам га онда у среду питао „добро, када да га дотерам“ (поруком), каже сутра ујутро у 7. И тако, устанем, и то на њену ноклу, јер на мом телефону апликација за будилник не буди телефон (ал' бар сад прима позиве и поруке и кад је успаван).
Време је било скоро мразовито али ведро, „чудо неко, сија сунце и баш осетиш да греје ако се домогнеш икакве заветрине, чега у мом крају баш мањка. Само наиђе тако неки џеп, да знаш колико ће ти бити хладно наредних 40м. Ал' не дам се, упорно кломпе на босу ногу, што се мене тиче пролеће је дошло. Ко'ко видим, још ноћас овако. Кајсије су и даље на пола, и прошла оваква ноћ их није опрљила, било је понегде мало леда на води, једва скоруп онако, па онда два метра јок, па онда опет. Местичаво.“ - како сам то описао на Бурундију.
На Суштини је најзад неко написао чланак (како је питао клинца која реч у српском има двоструко н, мислећи све на оно босанско слан'на, а клинац испали „ваннаставни“ и убије га у појам), те је оно Боћино са хришћаноликом иконографијом на омоту албума најзад изгурано са насловне стране, где је боравило целих једанаест месеци. Био сам паркирао свој чланак из новембра за 366 дана после тога (ако нисте у стању сами да се склоните са трга на који сте се натркечили, истиче вам кирија), дакле за 16. април, ал' сад може и одмах, нећу ја никог изгурати, па сам ово своје (о фотци снимљеној 25-V-2018.) преместио на 19. март, кад се и појавило. Сад сам наређао по један чланак недељно, све до краја априла.
Од понедељка нисмо пили, ал' смо зато увече довршили оно пола литра крушке - добра, врло благ укус, није као оно што се обично хвали као крушка, можда је ово у ствари прави укус, како рече Васа, „треба да има укус ракије од тог воћа, а не укус воћа“.
Наредног јутра још хладније, био добар мраз, на води за мачке било милиметар леда. И опет још топлије преко дана. Сад је само питање да ли је опет био мраз само при земљи или и на три метра висине.
Џими се маци цео дан. Омацила једно па стала. За невољу, заузела је кутију на сред терасе, где пролазимо сваки час.
Око подне сам закачио кабл на акумулатор у комбију, пали, иде. Обишао круг до Лидла да јој уплатим за телефон. Свратио до лимара да покупим наочари за вожњу из Јоде - и гле, већ је испеглао врата. Оно горе где је било најјаче савијено, ту није могао да приђе страга па је морао да буши, вуче, заварује, бруси. Ал' добро изгледа, сад још да се изравна и офарба. Обрусио је и оно што је било огребано још пре него што сам га купио.
Лексин џукац се појављује и нестаје. Пизди Јулишка, пиздимо ми. Она је већ испозапушавала сва могућа места куд би могао да уђе. Јулишка га повремено истера на улицу, и знамо да не може да прескочи ограду, али има оно једно место, онај зидић између наше капије и њиховог зида, где може ладно да прескочи и прошета се дуж зида, иза наше гараже. Тамо је сав могући кртлог (в. Кућни) - стари оквири од врата, прозора, даске којекакве, нико ту не би могао да прође... али за пса можда и није непрелазно. Лексин син је ту, али га ретко виђамо, ја га већ осам дана нисам видео, знам да је ту само по томе што видим светло у купатилу. Изгледа да више пудерише нос него што води рачуна о псу, тај мора да је вазда гладан. Одвео га је једном два ћошка даље и оставио, овај се вратио. Треба да га одведе негде даље, да не уме да се врати.
И, да, сад смо већ 44 године у браку.
Осамнаести. Ујутро још било понегде мало слане по земљи, али се мачија вода није смрзла. Кајсије се још нису сасвим расцветале, а у најтоплије доба дана сам видео и пчеле. Држимо палчеве, куцамо у дрво. Ове недеље пијемо трешњу.
Деветнаести. УбикАгора ме опет избацио, значи Алфонс још није исправио онај баг. Само је мало уљудио упозорење где каже да одем на почетну страну и улогујем се. Форум је сад клуб стараца, остало нас је јако мало, број присутних, тј оних који држе то отворено, ретко пређе двадесет.
Џими се најзад омацила, у оном буџаку. Ко зна колико их има, видећемо за две-три недеље кад изађу. Оно једно од прекјуче је нестало. За доручком, само женке - Џенифер и Амелија, можда и Зелена. Рундек и Мими не смеју да уђу. Џими можда нема онај строги поглед, али је сад она неприкосновени матријарх, и док су мачићи на тераси, мачори има да држе растојање.
Двадесети. Најзад имам звонце на бициклу, скинуо са њеног старог. Лимар каже да је завршио Јоду, само још да га исполира и врати оплату, ујутро да дођем, зваће. Телефон ми, упорно, ради. Истина, батерије држе 48 сати отприлике, биће ту места за још доста оптимизација, ал' за те паре одлично. Синоћ, кад сам сазивао, нисам успео да добијем Борчета, него га је Драгана звала па онда он мене, каже мењао је услужбу, прешао са емтееса на а један, и погубио адресар и којешта. Јер се тога накупило, па више не може да стане у саму сим картицу, него стоји у меморији телефона. Ако је притом мењао и телефон, бекап би му био негде у облаку, ал' свака услужба има свој, тако да... ниси направио себи бекап, јеби се.
За ручком, она, Раја и ја једемо шпагете (Нина спава дуже, леже касније). Реткост, да неко од деце једе што и ми, осим што Линда једе бабине супе (али не и остало). И још донесе слушке да не галами телефоном док једемо. Ал' слушке су на блутута, и треба да се напуне. А каблова за пуњење је управо понестало, претпоследњи уезбе це се распао, утичница се држала на пуком трењу, то није ни лемљено. Ма, кинеско ђубре.
И увече најзад тај завршни, 97. френдз парти. За вечеру смо одроштиљали, заједно нас двоје и девојке. Нису много сметале, баш је у ствари било забавно. Нина им је одржала час америчке културе, треба деца то да знају, па су донели кекса („Домаћица“ је одлично послужила, има чоколаду с једне стране), она би натакла маршмелоу на штапић, држала га над ватром док се не истопи, стисла га између два кекса, ко ће ово да поједе, дај следећи. Све то док сам још распаљивао роштиљ.
Нисам спремио ракију, него сам питао Драгану коју ће, и без размишљања је изабрала дуњу. И попило се, вала, доста - она две, Драгана, Нина и ја по три, Борче четири. После роштиља смо прешли на вино (она на пиво), отишле три флаше розеа и две лименке пива. Роштиљ је добро примљен, хваљен је мајстор (тј ја, мада смо то урадили нас двоје заједно).
Био сам се сетио, док смо оно расправљали међу собом, како Борче има обичај, кад је домаћин, да као заврши једну туру дискусије, па оде у кујну по нешто, ми кренемо нешто друго, а он се врати са пола пута и настави где је стао, не јебући пет посто што смо ми већ почели нешто, па после, кад он најзад заврши, треба да се присећам где сам стао, и има ли смисла уопште настављати кад је тако пресечено. Зато сам овог пута, кад је то исто урадио, само (врло гласно) питао „јеси ли ти оно малопре био завршио?“. „Па... нисам, само још ово“. „Ћутиш цео минут, откуд знам да ли ти то значи да си готов или не“. „Ево још само ово па...“. Кад је био готов, „ето, толико, изволи“. „Даље“. „Шта даље?“. „А као да се никад ниси картао, знаш шта значи даље“. Ту тензија нешто попусти, и крене прича о картању, кад је ко шта играо и колико сати је отишло. Ал' био сам се намерно пустио, упумпавши у глас сву досадашњу фрустрацију са тим његовим упадањем, и приде са оних сто пута кад сам ја био оптужен за упадање. Није да нисам упадао, али нисам тако отимао банку него сам убацивао нешто кратко и, ако може, јебитачно, у паузу између реплика.
После је била и једна подужа прича о пушењу, где смо нас три задрта пушача износили разне приче. Споменуо сам и како је ћале некад пушио, па нагло престао кад му више није било доста три кутије дневно. Каже Драгана „никад га нисам видела са цигаретом“. Па нисам ни ја, то је престао ваљда педеседме, ал' кад је умро па сам пренео ону кутију са старим фоткама, нашао сам неколико где има цигарету у прстима. И онда крене Борче о томе колико сати оде на пушење, тј колико траје једна цигарета. Погрешно ти је мерење, јако се ретко деси да пушиш и не радиш ама баш ништа друго за то време. С друге стране, измери време које ти прође у гледању реклама...
Ту је негде прошло и 23:25, кад је званично дошло пролеће, чему смо посебно наздравили.
Ту некако се спомене и ускрс, и каже она како редовно фарба јаја, он пак „никад нисам видео ниједно твоје фарбано јаје“, на шта ја, да пресечем даље тупљење, улетим са „није ни она видела ниједно твоје фарбано јаје, па сте квит“.
Спомињао се и Рале, каже да је до недавно још и имао нешто да ради, док су трошили апликацију коју је написао неки лик из некадашњег Комбинатовог ЕРЦа, а сад су купили неку другу, у коју он нема појма, тако да сад само шефује, не ради ништа и чека пензију.
Најжешћа расправа је била кад је опет испалио безвезну тезу и заступао је... на галаму, без доказа, само понављајући истих пет реченица у недоглед, доста гласно, а без доказа, да смо сви ми, ајде 99%, једнодимензиона бића, сводимо друге људе на добро/лоше и то често само на основу првог утиска или првог зајеба... Ту смо свих четворо кренули на њега и на крају је мало ревидирао, он то само провоцира расправу, „немам доказа а немате ни ви“. „То ти је као религија, исто конструкција која је ван логике, нит ју је могуће доказати нит оповргнути“. Осим што органски осећаш да није тако како каже, јер си се из дихотомије исписао негде око петог разреда.
Око једног сам коначно објавио да распуштам скупштину, тј да нећемо више овако редовно да се виђамо, него кад наиђе нека прилика - нпр Борче нас најзад, након две године, организује да обиђемо Сташу, или стигне нова ракија коју још нисмо пробали или тако нешто. Што је прошло без неке веће галаме, као да сам прочитао дневну заповест. Не знам да ли ме то зачудило или нешто друго, но, свеједно, прошло је као такво.
Сутрадан, 21., мало се предомислила, каже биће океј једном месечно, таман да останемо у форми а да не дојадимо једни другима.
Јода је био готов у подне. Оних 150€ колико је Раша ошацовао као цену, је изашло на 17500 динара и још неке децимале, које сам донео у флаши, рече чоек да воли јабуку. „Ууу... јака... ал добрааа....“.
Поподне сам урадио фотке, зачудо баш добре, нарочито оно кад сам деци правио авионе од папира, и таман кад сам хтео да их бацим на Дропбокс, овај се ускописти и тражи ми и додатну шифру од 6 цифара, коју ми је као послао на info@sGradlj.com... онда видим да сам био обрисао ту адресу, ајд направим је поново. Пробам још неколико пута, а, јок, не иде. Серем вам се у тон филм. Позипујем тих десетак фотки и окачим на http://sGradlj.com/fotke/do%C4%8Dek_prole%C4%87a.zip (дочек пролећа, ал' јебига), те пошаљем линак.
Отишли са Линдом и Сандом до Лидла и Роде, и успут стиже порука од Драгане да она то не уме да отвори. Јавио сам јој се после, ал' остало је да јој неко млађи помогне, или кад се следећи пут видимо, шта прво наиђе. Откуд ја знам како то изгледа код ње на телефону.
Спомиње се: 25-V-2018., sGradlj.com, Алекса Пајков, Алфонс д'Алшембер, Божидар Соколовић (Боћа), Бурунди, Драгана Витас, ерц, Јода, Јулишка, комбинат, Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Невена Средљевић (Нина), нокла, Раде Перетић (Рале), Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Станоје Сердаревић (Сташа), суштина, УбикАгора, френдз парти, на енглеском