Улазим у штос у Стоуру. Требало је да радим на Партнеру, то ми је у опису посла, али имамо само један и за њим је углавном Антал, па сам седео и читао документацију. Он је био нешто политички ангажован у Чурди, чак је понекад организовао неке састанке у бочној соби. Прво је био заузео Радојину канцеларију, где смо држали и радне састанке и пили кафу, јер има дуг сто са девет столица. На крају је и био изабран за председника месне заједнице тамо, ака директора села :). Често је одлазио на којекакве састанке, боловања, штагод, па сам хватао прилику да седнем за ту машину. Требало је да претабам редовне апликације са педепеа и Дековог кобола на ЦП/М и Мајкрософтов кобол, што је било углавном компатибилно.
Временом сам прешао више на пдп, како се заборављао мој опис посла, а онда се на пролеће вратио на Партнеру кад су се појавили проблеми у стамбеној задрузи. Ово мешање тезге и радног места је одобрено, јер је и њима Партнера продао Преспром, члан Стоура, а убрзо потом им продао и Триглава, па смо тако опслуживали продају и уживали тај полуслужбени положај.
Негде овог месеца и донекле децембра се десило неколико ствари. Стигли моји партијски папири из машинске, па сам званично преведен у партијску организацију РЗЗС (заједничких служби). Срећом, састанчило се мало, а и то у радно време, јака ствар. Још досадније него у школи, на још небитније теме. Уопште се није осећало да долазе занимљива времена.
Добио сам један задатак, да прекуцам неки реферат шефице плана и анализе, једне уштогљене и непривлачне другарице (мада плавуше, ал' свеједно одбојне), да се одштампа на матричном штампачу. Ајде, добро, нисам ти ја дактилограф али ем сам нов овде, ем ово бројим у партијски задатак, ем, јебига, и немам неког посла. И прекуцам ја то, и смучи ми се каквим је језиком писано. Управо онај стил због ког је партија на лошем гласу, тај репертоар фраза у моди, речи које њима значе једно а на улици друго, ама нико нормалан тако не говори, ни они сами тако не говоре међу собом. Те направим посебну, преведену верзију, где сам уклонио то паперје и написао то исто нормалним језиком. Одштампам оба, и дам јој то преведено, само да видим. Ау, осиње гнездо. Само кажем „а јој, погрешна верзија“ и из горње фијоке јој дам оригинал.
Момци су остајали прековремено, јер је на педепеу било игара. Ништа нарочито, змије и можда још пешес сличних игрица, укључујући два пасијанса. Кућни је обичај био да се, ко доспе на топ листу, потпише као Радоја.
Један од њих је најавио да одлази, и други обичај је налагао опроштајно, сат пред крај радног времена. Што смо онда наставили у Гимназијској, са друге стране главног сокака, по кафићима. Ти су се поотварали у последњих годину-две и сад их је већ било десетак. Мислим да сам се добро напио, мада не толико да не могу бициклом кући.
А онда сам се питао шта ми би. Шта ми фали - доспео сам куд сам хтео, лова није лоша, кренули смо и са кућом, кренула нас карта, па што онда? И онда ми сване да сам управо видео како лик бежи са брода на који сам се укрцао. Је ли ово ћорсокак, нека проклета авлија? Утувио сам ово себи као упозорење, да осматрам и гледам да уочим знаке.