12-X-2023.

Пробудили се штогод ознојани, јер смо укључили грејање да се кућа брже осуши.

Цео дан је прошао у избацивању изгорелих ствари из курсалона, са терасе доле у контејнер. Крупније ствари смо напросто бацали, за ситниш је радила лопата. То је трајало цео дан. Посебно сам сфоткао тренутак кад она баца пеглу, најзад једном и то да ухватим.

Још нисмо ни почели да скидамо гареж са зидова. Једино је она почела да пере тегле, бар са тих спратова полице где су се нагаравиле. Неке три тегле чатнија од лудаје са горње стелаже су прокувале и процуриле, па је и то одлетело у контејнер. Прозоре у нашој спаваћој соби је опрала докле је могла да домаши без лотре, ионако су стакла напукла и мораће ускоро да се мењају.

Звао сам мајстор Милета да дође, процени стање и каже шта да радимо, да препоручи колеге... и дошао је и он са својим радником, који се из цуга захвалио што смо направили степенице и одмах питао за Нешу... баш га је запамтио. Већ је био мрак, а наше импровизовано светло хвата само предсобље и спаваћу, треба да донесем још кабла са баште. Осветљавао је место телефоном. Пресуда гласи да та греда што је највише изгорела мора да се мења, као и косник који је у њу убоден. Венчаница која се на њу ослања се такође ослања и на зид одмах поред, тако сам подзидао кад сам зидао забат. Упутио нас је и на мајстора који ради врата и прозоре.

Радету сам био дао стару електричну тестеру, да је поправи ако може па ћемо да се погодимо. Хоће да посече орах, много је близу тераси, да не почне да диже бетон. Сад смо погодили да се ми гребемо о његов интернет а оних 2000 динара што сам му испрва тражио, не треба. Но, он не зна која му је лозинка од модема, налепницу је скинуо и бацио, као што увек ради. Онда сам се сетио да могу ја да му променим лозинку, само да понесем неки лептоп и убодем га каблом у рутер код њега. Но, то значи да оспособим Наново, кога нисам ни вадио из ранца још од септембарске журке. Пенџери на њему је у ко зна ком стању... ма, на једној флешци ми је остала жива инсталација линукса, бутирам с тим, погледам какав му је диск... аха, 750Г, од чега 120 за це, остало де диск, и то слабо попуњено. Преместим постепено (трајало је и наредни дан) шта сам имао са це на де, и кренем да инсталишем. Нешто је главила инсталација, остајао је сатима на „уклањам дупликате фајлова“...

Увече, толико уморни да не можемо ни да спавамо. Бар смо се окупали и... а шта да радимо увече кад нема интернета, прешли на тутифрути. Чашице које смо користили горе су све полупане, па смо пустили у промет оне што је купила у бањи. Током ноћи ми је Нина очистила вентилаторе у Змајчеку.

Тринаестог ујутро је дошао онај с камионом и однео контејнер, цијена ситница, 5400 динара. Цео дан нисмо радили мање више ништа, једино смо отишли у набавку. А, да, урадио сам до ручка свих 280 фотки што сам наштрикао ових дана, и још покушавао да протерам инсталацију линукса на Наново.

У Лидлу сам нашао она стезна клешта за жицу, ал' то није оно што ми треба, требају ми клешта за кримповање (штагод да му је то значило). Нашао сам и јакну, као ону што носим већ четири зиме па ми се и офуцала и има сто рупица од ситног жара што спадне са цигарете, и чак је и у боји и исто тако кнап уз тело. У повратку свратимо до фарбаре, да купимо маске, јер биће прашине и гарежи у ваздуху, и гибљиво црево за сифон у гаражи, оно што сам импровизовао од старе гуме за бицикл је оматорило, спада. Није радило баш из цуга, јер је тај турски лавабо подебљи, па сам искомбиновао дугачки завртањ и једну заптивку од старог са остатком од овог новог.

После ручка ме стигао замор од претходног дана, одспавао сам горе цео сат, тотално збуњен, ваљда сам у глави рашчивијавао све оно што ми је падало на ум док сам био у турбо моду, и исподоказивао себи зашто је која погрешна, где је баг и где грешка. Онда ми је требало пола сата да се расаним. Но, кад смо кренули на башту, био сам већ скроз будан. Свратили прво до неког пенџераша у крај код њене старе основне школе, и договорили предмер за понедељак. „А што хоћете баш алуминијум?“ „Пластику сам видео како се топи“. „А шта, алуминијум неће? Искривиће се, изаћи ће она гума што је машински угурана, то нико жив не врати назад. Алуминијум је за дућанска врата.“ Убедио ме у две речи, и тим што пенџер кошта 400€ пластичан, исти такав од алуминијума 700€.

У Петерхиду смо решили да не радимо баш ништа, јер смо били уморни од претходна два дана. Не само од посла, него што смо укључили грејање, да би се кућа сушила, па нас је то избацило из равнотеже. А и иначе је нешто чудно топло, ево процветале доње гране од велике трешње. Напумпао сам воде да скувам кафу, ал' цврц, нема кафе. Украли нам и теглицу и неотворено пакло од 200г. Е то је већ покварило расположење. Изгори нам пола поткровља са два кубика којечега, већ трећи дан живимо у некаквом полуванредном стању и све некако океј, не пиздимо, ал' одеш у башту да се опустиш и попијеш кафу, и онда видиш да су ти украли кафу, е то је већ разлог за пижђење.

Увече напржио нешто старију варијанту линукс минта на флешку, и ладно инсталисао то на Наново. И све како сам замислио - сачувао је све оно на де диску, ма дивота. Истина, све су то копије фајлова са Змајчека, али треба и њих пробрати и прекопирати, што би био вишечасовни посао. Баш као што ме Раја питао јесам ли изгубио нешто података са Цимета, па сам му рекао „не баш, можда два-три реда текста, али... плејлиста. Тамо сам имао око 6000 песама од ових 23000 што имам доле, ал' сад више не знам којих шест хиљада је то било.

Субота, 14. Нина, Линда и Санда спавају на једном каучу у великој соби, Виолета на другом, једино Раја спава у свом кревету. Јер у жутој соби нешто смрди. Јесте, ушла је вода, капљало је на ормане... па смо сад узели да проверимо шта то смрди, јер она није успела да утврди извор. Прво вадили доње фијоке из ормана, под испод сув, само прашина. А прорез испод ивичних плочица на дну зида је сад затиснут глет масом, нема шансе да је вода отишла испод пода у минералну вуну, дакле није од лежеће воде. Ајде да видимо тепих. Иако смо и Нина и ја гурали нос у тепих и ништа сумњиво нисмо осетили, кад смо тепих прострли преко клупе у дворишту, осетило се да баш тако смрди, одоздо. Ту у доњем слоју је била комбинација прашине, воде и ко зна чега, од које је тако воњало. Објасним Раји да ћемо да га пустимо да се осуши, па да га темељно усисамо, и онда оперемо. Десет минута касније дође она и каже ми да је план да га пустимо да се осуши... Ових недеља мало мало па наиђе дан кад десет пута буде „узе ми каж“ (в. Кућни).

За ручак се спакујемо у комби па у Елмонт. Лена и Милан су штогод каснили, ал' није битно. Добили смо место у једном од оних газебоа, келнер пљунути Жан Рено. За децу смо наручили одмах, немају они тог стрпљења. Линда тражила палачинке, и то што је добила је била права једна гозба, после смо сви штрпкали одатле, има целу кутлачу пекмеза од вишања. Нас двоје смо узели по рагу чорбу и поделили даску (праву дрвену са жљебом за сафт, на њој шест врста печења), Лена бечку (шницлу, не виршлу, што сам морао да изричито напоменем у издању на енглеском), Нина неку ћуретину, а за Милана смо посебно питали чим је карађорђева пуњена, рече кајмаком, а оно ипак буде качкаваљ. Није му се допало, ал' ајде да кажемо да је та једна фалинка била... тешко је и наћи карађорђеву где неће нешто да смамуљају.

Изабрао сам ову фотку јер се види колико је то меса, а каже да је то за две особе... од спакованог остатка смо истерали још једну вечеру и два ручка (у подварку). А има и карафиндл у позадини. Наизглед стандардни кафански, али... три бочице (уље, сирће и... шта још?), чашу са чачкалицама, и стандардни со и бибер (који је баш млевен како треба, а бивало је да не буде, којегде).

Онда смо сви дошли кући, па смо их повели у разгледање музеја чађи.

Увече смо правили резанце, што одавно нисмо. Мало нешто, од само шест јаја, колико да имамо за супу за наредних недељу-две. Линда и Санда нису много сметале, само смо морали све да им објаснимо што радимо. А пре спавања смо се забавили сиротињски, без алкохола. Мало за промену.

Недеља, дошла јесен. Одједном хладно, некаква новембарска кишица. Унели онај тепих у гаражу. Тамо је и пребирала дуван који је још прошле недеље оставила у подруму да пожути, па га качила да се суши. Ја сам се бавио ситним пословима - направио воду за прање пенџера за оба возила, однео усисивач (онај водени, донели смо га јуче са баште) горе и усисао сву прашину из салона што сам нашао. Звао Јептел да дођу сутра и замене отопљену опрему... коју ће моћи да уштекају у додатне каблове што сам наватао (продужни од 25м са баште, шесторазводник од 4м са терасе, оба мој ручни рад). Испробао две-три технике стругања чађи и најбоље су се показале разне ствари за стругање - онај скидач налепница, онда она џепна алатка од покојног нам зета, и обична шпахтла. Раде и жичана и рибаћа четка, али местичаво и праве више прашине. Тј прашине има свакако, ал' ова сечива јој не дају почетну брзину, то пада одмах ту где је.

Врата од салона смо окачили, па је она нахефтала најлон. Не могу да се затворе, искезечила се гумена заптивка, него смо импровизовали рајбер од комада жице и једног завртња. Остругао сам онај део где момци из Јептела треба да раде.

Па сад полако.

Спомиње се: Виолета, Елмонт, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), карафиндл, Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), мајстор Миле, Милан Настић, Наново, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Петерхид, Радосав Пајков, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), цимет, на енглеском