16-X-2023.
Устали као нечитави у 6:30, и то прво ја, јер је она паркирала мобилни код јастука да је пробуди, што је успело утолико што га је дохватила и отправила буђење, а пробудило и мене. Онда видим да је она опет заспала, па добро, устаћу ја. Од јучерашње кише остала само упијена прашина и снижена температура, сад већ цео дан носим тексас јакну, али и даље ходам у оним папучама из Лидла.
Ђоле пенџераш је рекао да ће да наиђе између седам и пола осам, па ајде да не будемо буновни, треба да уговоримо посао од пар хиљада евра. Ал' јок, нема њега. Зовем Јептел поново, негде после ручка, да видим кад долазе и да свом случају дигнем приоритет, што дечко из кол центра рече да није потребно, већ је на списку за данас, јавиће се момци кад буду долазили.
Скокнуо до фарбаре, купио разводнике за струју, још једну шпахтлу и нов векшмајзл, па смо навалили да стружемо, она предсобље, ја онај дугачки зид уз који смо седели.
Ђолету сам пустио кратко „онда, када?“ на СМС, јавио само „стиземо“ и заиста и дошао сат касније. Обишао то све, измерио, и онда нас одвео до своје радионице. Није то тамо где смо га били нашли пре неки дан, куд нас је упутио мајстор Миле, него овде у крају, иза индустријског колосека... ма брже би било да смо ишли пешке, да смо прошли до краја наше улице, и прешли пругу па две њиве укосо. Радионица поприлична, читав хангар, ту раде њих четворица-петорица, и вероватно још толико њих су на терену. Пошто има „пласт“ у називу фирме, осуо је опет паљбу по алуминијуму, каже и тај ће да се запали на око 190°, а пре тога ће да се исавија. Одабрали смо боју, врсту комарника (фиксни ушрафљен на свим прозорима, помични на вратима; ролетне спреда и страга, са стране једни прозори гледају на североисток па нам ни не требају, са друге стране у (будуће) купатило и кујну, ту и треба светло).
Дошли момци негде поподне, нека друга екипа, не они што су досад долазили. Некако веселији, домаћи, већи зајебанти. Погледали шта је, ухватили се за главу кад су видели која је ту штета настала, па прионули на посао - један се попео на бандеру и пустио метар кабла, знају па оставе увек нешто резерве, и успут и одсекао ону грану што нам је притискала телефонски кабл. Сад та грана лежи на три кабла - нашем, Радетовом и Драгановом, што ће рећи да је терет сад раздељен на троје а биће све мањи и мањи како се грана буде сушила. Са монтажом опреме су били готови релативно брзо - нису морали да довлаче кабл од преко, већ је ту, нису морали да буше зид, кабл је већ провучен - а онда је запело са апликацијом у коју треба да упишу радни налог и замењену опрему, јер им је отворена погрешна врста радног налога. Приде, претходна екипа није уписала серијске бројеве од опреме, а на самој опреми је теже читљиво јер се све истопило... Нашли су и то, некако, али је то трајало, неко је морао тамо да копа по бази па да диктира цифру по цифру. И на крају испадне да морају све да спакују и оду негде другде док им се не испише нов радни налог.
Ми смо за то време вечерали, а онда ме стигло па сам легао на кауч и одспавао. Таман сам се пробудио, око 21:00, ево њих, зову да ће сад да дођу. И дођу, око 21:30, и заврше шта су имали. Однео сам Наново горе, и са њега одмах подесио називе мрежа и лозинке да буду као и увек, и деци је одједном све прорадило. Жути кабл... хм, Нинин лептоп ни нема утичницу за уврнуту парицу, па смо донели Виолетин лептоп, тај има, ал' не ради кабл. Ни кабл за Змајчека не ради, јер је, како смо установили, један крај везиван по А стандарду а други по Б. Нашао сам и неки нов кабл да уштекам Наново право у рутер, ал' брзина не прелази 100... ал' бемлига, можда та машина и не уме брже, једанаест година је стара. Сутра ће да падне један превез па ћемо видети.
Пред поноћ назове она мачијим таблетом (некад је имао футролу са мачијим дезеном) Горану преко Телеграма, и добије је и веза испадне много боља него на нашим бајатим лептоповима. Баш смо се добро видели, и показали смо јој згариште, напричали брдо детаља. Ја прешао из оних папуча у Компакове лагане ципеле, без чарапа, чарапе су вероватно гараве, чак и оне нераспаковане.
Бар су се девојке смириле. Није да су одмах навалиле да троше мрежу, јесу понешто ал' су онда кренуле да се играју нечег другог. Раја, пошто је био и он на зеленом каблу, добио донгл са гугоља, који сад и без тога има солидну везу. Са претходним је нешто килавио, и полетео кад је добио донгл. Мада, ту мора да је нешто и до картице за бежичну, ипак та машина има 13 година.
Седамнаести. Векшмајзл научио да ради сам, онај зид је скоро готов. Будућа кухиња, ака рупа, ће бити проблем, јер ту није глетовано, ту ће да дођу плочице, дакле чађ је ушла у малтер. Да се пере или струже, шта прво наиђе.
Нина и ја сконтали да смо скроз забуњени и да уопште није јасно како да повежемо зелени кабл код Змајчека, него сам звао овог момка монтера и договорили смо се да дође сутра и превеже то на овом или оном крају.
Кренуо да инсталишем којешта на Наново, и да додајем музике. Однео и старе Генијус звучнике, оне што септембра носим за журку, па ћемо имати и музике горе. Засад има неких 400 наслова, ал' полако, попуниће се. Бар има већи диск, а и тамо има неких филмова које бих ладно могао да обришем, напросто не верујем да ћу се икад наканити да одгледам свог тог Ларса фон Трира.
Осамнаести. И даље стружемо гареж са зидова, она новим векшмајзлом, ја својим старим - пластика на дршци већ избледела ал' ради као нов. Усисивач се био препунио фине прашине али је и даље вукао, па сам га темељно очистио и променио тактику - сад ћу да скупљам главнину у ђубровник, спорим покретима да не дижем превише прашине, а онда ћу остатак усисивачем. Ђолету пенџерашу пустио поруку да видим шта је са понудом, звао после, каже да је заборавио, ал' саће... и каже 2003€, да заокружимо на 2000. Важи, терај. Каже сутра крећу да праве пенџере а до среде готова монтажа. Е, супер. Сад би ми требао неко да поскида гипс плоче. Оно, није да не бисмо могли нас двоје, ал' смо мало матори да се зајебавамо са тим, цркли бисмо као коњи и гарант бисмо направили већи кртлог (в. Кућни) него да раде тројица млађих. Зовем мајстор Милета, да ми број од неког Ахмета. Ајд, окренем, досад још није било да је препоручио неког лошег. И дође човек, био је негде код уљаре, за десет минута. Видим отресит, говори јасно и не мамуља. Шацујем да ће да ме кошта око 500 тај његов део, ма океј, само терај. И онда у неком тренутку ја споменем нешто од чега њему проради сећање па пита „јесте ви били професор“. „Јесам... давно, у машинској... немој рећи да сам ти предавао... презиме?“. „Азири“. „Ајој ти ли си... како сам оно хтео да те бијем што не урадиш још који задатак на писменом, могао си имати четворку...“. Присетим се и како сам га затекао како на бусодрому продаје цигарете, џаба заната...(в. 26-III-1984.) И на крају, гле, добро испало, човек фирма, ради за ове што граде станове за продају, има посла за бар две године. А ово ће да ураде кад год ухвате времена, тамо заврше сат раније, дођу овамо па одвале пар сати...
Момак из Јептела ни данас није стигао, тако да и даље ништа не ради на жичану (што ће рећи да Змајчек нема мрежу никако). Пре спавања сам одиграо стотинак партија пасијанса, па није ни лоше, иако се нисам сконцентрисао и нису ми долазиле приказе простора у ком играм, као што ми се редовно догађало досад, и даље бедим око 53% партија. Првих 45 година сам бедио у можда 10% до 20%, ал' ето, назидала се интуиција. Спор али достижан. На Наново сам инсталисао шта сам већ хтео - вотерфокс уместо фајерфокса, пасијанс, шисен шо, веелце, и чега сам се већ сетио. Најзад да та машина нечему служи, осим оног једног дана у години. Патим се са флешкама да пребацим још музике на њега, имам засад само репертоар за септембар, што је једном урадило посао, ал' брзо дојади.
Деветнаести. Намучиле ме флешке, јер линукс минт, кад се прави подизна, обележи преосталу партицију некако скрнаво па испадне неуписива... једва сам некако успео да скроз обришем једну и направим на њој једну партицију, те са оне друге пребацим свих 900 песама што сам досад пробрао... а тек сам стигао до слова це. Звао ватрогасце да питам за записник, кажу да дођем, инспектори су на спрату. То су ми ови из Јептела рекли да обезбедим, тим они правдају уништену опрему па ми онда неће наплатити.
Па смо свратили до ватрогасаца кад смо ишли у Петерхид. Једва сам нашао где да се паркирам, а и то на незгодном месту. Никад нисам био у тој згради, делује огромно, а и уредно. Није било тако једноставно, треба да се попуни захтев и уплати такса. Риба која ми је то објаснила ми је и попунила захтев, дала цедуљу са подацима за уплату (то имају већ одштампано, само је уписала износ), зваће кад буде готово. Ех, а инспектори рекли да ћу добити тај записник. Одатле продужили на башту, ал' сад кафу носимо са собом. Опет је набрала нарамак дувана, и кентакија и вирџиније, а ја сам тестерисао суве гране редом гдегод су сметале а могао сам да приђем. Све нешто билдујем рамена, а око појаса... Мада, ових осам дана ми се тежина била прво спустила на 80,0 (што одавно нисам видео) па отишла на 84 па назад на 81... како који дан, колико воде задржим а колико пустим. Док смо били тамо, јавио се Ахмет, каже долазе за викенд да нам раде, и пита шта ћемо за керамику. Кад завршите ово, а има и да ми решиш купатило, где не знам како да направимо туш кабину, која мора да дође где дође јер је канализација већ постављена... а знаш ко је постављао - Васа. Е гле, каже, нас двојица смо ишли заједно прва два разреда основне. Мала је варош.
Кад се бере дуван, нахвата се смоле на прсте, па је за сваку пуш паузу морала да је скида. Одабрала неку од оне четири флаше ракије, остане од сваког септембра, па је тим растварала. Лепо мириши... гле, крушка, што сам ја мислио да су све кајсије... Ајд да понесемо, да не буде да пијемо искључиво своје. И испала је лепа. Блажа од наше, ал' не много, добро шамути.
У повратку гледали да свратимо до Светофора, ал' мрка капа, било је 17:30 па је гомила њих гледала да сврати после посла. Не да нема места за паркирање, него је и циглана прекопута почела да ограђује свој паркинг да би радници имали за себе. Пред улазом чекају бар њих десеторо, гора гужва него прошли пут.
Млекаџија је последња три месеца испоручивао по две, некад једну ипо литру. Од јуче се вратио на договорену количину, десет литара недељно. Биће палачинки.
Планирамо да довучемо, кад заврше плочице горе, нешто намештаја са баште и из старе куће. Од чега данас праве намештај, то би све била бачена лова, распадне се брзо. А имамо онолико добрих комада, у одличном стању.
У осталим вестима, Радосав је наређао цигле и заградио пролаз из свог дворишта ка Јулишки. Оно, с њом се и није тешко посвађати, стално нешто богоради, псује, ништа јој не ваља, гребе се, остаје дужна па гледа да забашури. Покојни муж ју је обожавао, и угађао јој на све могуће начине, а откако је умро нема ко да је тако уважава, па јој је цео свет крив. Ево сад каже Нина да је причала са њом и да се ова правила да није чула за наш пожар, а зна да је већ причала са нама одмах други дан, испред куће, док је још контејнер био ту. Уопште јој није проблем да штогод слаже, чак и без неке користи, јер јој је ваљда тако занимљивије.
Тај пролаз се користио тридесет година. Једно време су ту чак била нека гвоздена врата, па су нестала.
Спомиње се: 26-III-1984., Васа Лакатош, векшмајзл, Виолета, вПас, Горана Средљевић (Го), гугољ, Змајчек, Јулишка, Кућни речник, мајстор Миле, МПСШЦ (машинска), Наново, Невена Средљевић (Нина), Петерхид, Радосав Пајков, Рју (Раја), на енглеском