01-XI-2023.
Двајздевети. Отишли поподне до баште. Рекла је да је готова са бербом дувана, на шта сам се само насмејао, „ти кад видиш колико тога има и како је добар, има да кренеш да береш“ и тако је и било. Заборавили смо да понесемо цигаре, ал' тамо ми стоји, у некој футроли од наочара, неку резерву дувана и цигарет папира из ко зна које године, па је нашла неки пар сувих листова обе сорте, даску и онај добар нож нам нису украли, па је то исецкала те смо завијали. Добар.
Најзад сам кренуо да разносим земљу са оне хрпе из 2016. што сам иначе био баталио последњих година, и вероватно нећу никад ни завршити, ал' ето да нешто радим и да после изгледа мало боље него пре тога.
У повратку нисмо звали брзождер да нас чекају готове пљеске, за случај да успемо да уђемо у Светофор, и гле, успели смо. Напазарили смо се поприлично и неке од тих ствари су биле пун погодак. Кило чоколадица за 500 динџи је одушевило децу, мортаделу смо нашли као и онај нулти пут, узели смо чак и макароне (неке с јајима и неке са додатком јаја, у праху) па ће у догледно време бити и шлингераја, гомилу зачина, неке саламе и пресованог врата, и неки као сир. Испоставило се да је то полубиљни сир, јер је од обраног млека, а масноћа замењена палминим уљем. Бар није маргарин, а у устима више личи на сир него ово ђубре што сви продају, бар се не лепи за нож и има и шта да се загризе.
Тријеспрви. Завршио сам стругање чађи са зидова у салону, и углавном почистио. Штавише, испремештао сам држаља - партвиш је добио оно ново дрвено, а његово је отишло за Нешину четку (још увек уме да стоји усправно на својим длакама, што не да нисам видео, него ни сматрао за могуће, док он то није једном случајно извео, 2013.). А онда се Мића електричар најавио да би дошао да погледа.
Дошао је Васа, каже направила му се рупа у распореду, ако би могао одмах да дође. За петнаест минута. Океј... таман да ручамо дотле (опет она одлична свињска рибља чорба, и мусака од блитве са баште). Поделили једну боливијску уздуж, добро се ољутили - њу су сврбеле уши изнутра, мени се ознојало теме, баш како треба. И стварно је дошао како је рекао. Налаз: одлично смо прошли, јесу се чепови истопили, али само део који штрчи из зида, навој нетакнут. Скинуо то у будућој кујни, па заменио вентилима, које је окренуо наниже, да имају наредни мајстори одакле да довуку воде. Тражио да му пошаљем фотке од пре десет година.
Први. Стигао сам и да почистим, скоро до краја. Канта у коју сам одлагао прашину је сад већ скоро пуна и потешка, видећу како ћу то да изнесем. Нешто после ручка звони фиксни, тип ме ослови по надимку... е, Ечи. Каже умрла Џенкова кева, сахрана сутра на новом гробљу, он долази данас поподне. Каже једва је ископао мој број, јер наравно Болди има мој стари број мобилног а са новог се нисмо чули. Он лично, каже, неће бити ту, у Суботици је а онда иде у Мађарску на девет дана, суди неки турнир.
Ех, Џенкова кева... да се историја одиграла другачије, не би нас било, били би неки други. Наводно се мој ћале био забављао са њом. Што знамо да није потрајало, па смо тако у овој временској линији.
Мића електричар је дошао пре подне да извиди ситуацију, и рекао да ископам оне фотке из 2013. Да види где је шта ставио. А онда је дошао око 16, како је најавио, са још два момка, па су навалили, терали бар до 19:30. Показао сам му фотке, и гле, прво на шта је налетео је био снимак његовог цртежа. Ауу, то ми треба... и ту је одмах кренуо да рашчивијава где му је шта. Оно што сам почистио, то мачку о реп, штемовали су све у шеснаест. Где се истопила утичница и нагорели крајеви кабла, ту дижу кутију за отприлике дужину ипо, да дођу до здравог кабла. На зиду до улице, бар у овом буџаку где је горело, ће морати свашта да се мења, ту мора да су каблови и под малтером страдали.
На једној од греда је била нека тајанствена кугла, којој смо се чудили неко време, а сад је један од момака нашао још две, изнад кровног прозора у кујни, каже стршљенова гнезда. Испричам му оно са осама од 13-IX-2014. (у ствари 28-VIII-2016.), каже то су стршљенови побили осе. А ниједног стршљена нисмо видели горе. Истина, тамо смо слабо и навраћали тада.
Други новембар, а биће их још двадесет осам.
Мића електричар дошао како је рекао, са још једним (ниједан од оне двојице од јуче) и радио колико је радио. Ми смо око 12:30 отишли на гробље, па прво обишли наше, положили цвеће. Јуче је био католички дан мртвих, видимо да има свежег цвећа, по стилу се види које је госпођа оставила, није чак ни целофан скинула.
Од познатих, занимљиво, само Монгол и Ечијева госпођа. Џенк се добро држи, мада је сад скроз необичан, пустио штогод образа и подваљка, па се још уподобио у црно одело и кравату, нисмо га на први поглед ни познали, док није померио фацу. Сахрана без попа, што ми је било јасно и зашто, кад је он прочитао говор (очигледно га је сам сложио) и рекао да је кева у каснијим годинама остварила жељу и дипломирала руски, што никад није после радила. Било је повуци потегни пред крај кад му се стегло грло, али изгурао је читање до краја.
У Елмонту је била даћа. Он је обилазио редом све и диванио се са сваким помало. Испоставило се да су оно кад сам покушао да зовем па само оставио поруку у ствари добили, ал' је звук био тако крљав да ништа нису разумели, једино су ми познали глас. Диванили смо се колико смо стигли за та два сата. Монгол ме испитивао нешто за мађарски, тј нас обоје, и она се на крају сетила, као што сам и очекивао, како се зову спице за бицикл (küllő), иде прекосутра преко и хоће да купи тај кључ да исправи точак. Испоставило се да га и он говори, чак боље од мене. Ради, каже, и то сам седи у радњи. Кад је била корона, држава је као нешто припомагала ал' су од свих оних рестрикција гаће саме спадале, није се знало докле ће то да траје ни на шта ће сутра да личи, поотпуштао раднике. Кад је то прошло, нико неће да се врати на посао, па је наставио сам.
Џенк и није баш тако добро како изгледа, јер има титанијумски кук, и каже да мало свира док хода, а житарице не сме да пипне, и то не само због глутена него још нешто. Прекјуче је појео једно поховано, и одмах му се желудац увећао а стиснуо излаз, читав дан се скидао са тога. Каже гледаће да дође са женом на неко летовање овде догодине или бар кад њему буде 50 година матуре, па ћемо се издиванити.
Јан се јавио у петак да ми покаже своју нову решетку, са фенси заглављима у колонама. Како си успео то да замениш, то је заварено. Нисам, него држим контејнере преко тога. Аха, а синхронизујеш на везане догађаје? Да, кадгод префарба прозор, прерачунам где дођу. Према приложеном видеу, касни мање него исцртавање веб стране (што нисам веровао да ће и даље да се догађа сад кад имам брзу везу, али није до моје везе са мрежом него до разних бочних сервиса који се позивају, и сваки нешто касни).
Увече, Санда и Линда се потписале. Крупним словима, онако нацртано, ал' почеле су. И то хемијском.
Четврти. Го и Нина се диване на Телеграму, каже Го да јој је Дражен рекао да је Омина кућа срушена. Јел' продата? Јок, то Боба хоће да зида ново. А Ома је ионако правила ту кућу за себе и према себи, а сад како је дванаест година напуштена, нема ту друге, то се не пере него прави ново. Бар има пара. Занимљива случајност: сазнали смо да и Ечијева ћерка ради у истој фирми где и он. Дипломирала психологију, ради у софтверашкој фирми.
Одроштиљали смо га поштено, чак сам жичаном четком остругао решетку и избацио пепео из роштиља, све испало одлично, прави рођендански ручак. Спремила супу од кокошке, не маторе ал' баш да ваља, са гомбоцама од џигерице (посебно сам ишао у Лидл за то и још пар ствари, и и даље немају инстант кафе). Лена и Милан су се појавили таман док се постављао сто, и све је било какао треба. Донели су ми Мека :). Издиванили смо се људски, и о послу и о комшијама и о разним згодама. Однели су само 150 јаја, лакше ће да се дише.
Мек ми се с једне стране свиђа, то је машина где је сто ствари које на писију тек држе воду урађено људски и како треба. С друге, од тога педесет ствари не ради док се не региструјем код некога (а што ми не пада на памет), а и онда би било да ово или оно не ради јер не признају незападна слова, јер та и та услуга не покрива Србију итд, дежа ви већ који пут. Већ је довољно и то што има своје мапе и на њима су све наше улице осисаном латиницом, а нема ни силуета кућа. Линуксове бесплатне мапе све то имају, исписано како треба, чак и кућне бројеве. Звук је, пак, одличан, свака част. А и слика је, то је оно нешто са фенси називом где за сваки логички пиксел он пали четири физичка. Оно, не знам чему то осим да се видео картица мање греје. Однели смо га горе да скине и преинсталише ОС, где је наводно све заборавио, ал' гле међу блутут уређајима „бежична тастатура Милан Настиæ“ (дакле не уникод)... А и систем је строго на енглеском, нема преведено. Шлаг на торти, з је упорно доле, и на ћириличном и на латиничном распореду, што досад ниједан драјвер за наше тастатуре, од 1990. наовамо, није радио, сваки је терао qwertz.
Питам их јел' то прима линукс, па као можда, чули смо да није баш једноставно итд итд... Пробај прво овако. Па, пробаћу, мада не знам тачно ни шта бих радио с њим... Осим оног што већ радим, а за то ми ипак треба ОС који неће да зове кући.
Увече је звао Боба, има рођендан да се честита. Наравно, добио је прво мене, па ме копкала радозналост и нисам баш брзо предао телефон слављеници, а испрва и нисам ни видео где је. Но, издиванили су се онолико, а мене је нашао на Телеграму па је послао фотке са рушења. Било му чудно што смо за све то сазнали преко Америке. Ех, недокучиви су путеви електрона. На последњој фотци, што је Милена снимила као селфи, се баш срећно осмехују. Креће домаћинство, срећан почетак.
Понедељак, ишли да наручимо каду и изаберемо плочице. Па јеботе. Питам госпоју у Енмону, „а јел' имате и у боји?“. Ту се она киселкасто насмеши и каже „све такве добијамо“. На крају се ипак одлучимо за неке у боји и шари имитације (!) дрвета. Јасно је какав је избор кад имитација нечег изгледа боље од свега.
До уторка (7.) је Мића електричар завршио све, имамо струју свуда. И приде проверио, клима ради, таква каква је. Одломио је ону клапну доле, да не би моторче које би покушало да је љуља, направило неки белај. Истина, сад не видимо шта ради, али те ледовке што показују температуру и шта тренутно ради ионако нису радиле ни пре тога, то је постепено поцркало још од средине лета.
Драгана јавила да јој је умрла сестра. Стицајем околности, њен покојни муж је имао исто презиме као моје кеве девојачко. Ретко је презиме и врло вероватно смо били некакав род у трећем петом колену, ал' тако то иде, са том граном породице нисам имао никаквог контакта, ни не знам ко су. Кева је још понекад умела да каже за неког да смо у сродству, а и то је било само два три пута и нисам попамтио.
Сестра је провела последњих десетак година у кревету, непокретна. Драгана је истегла лигаменте у једном па у другом лакту, колико пута ју је подизала и спуштала, и тек последњих неколико година, кад је зет умро, су почели да плаћају разним женама да се стара о њој. Није умела да каже кад ће бити сахрана, јер је ова умрла јутрос, син друге сестре је тек отишао до болнице по умрлицу итд. Вероватно сутра.
Спомиње се: 13-IX-2014., 28-VIII-2016., Болдижар Барваи (Болди), Васа Лакатош, Горана Средљевић (Го), Градивој Јанкулов (Џенк), даћа, Добривој Гунароши (Боба), Драгана Витас, Дражен, Елмонт, Ендре Фелбаб (Ечи), Жика Шашић (Монгол), Јан Бренкелен, Јелена Средљевић (Лена), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Милан Настић, Милена Пожарић, Мића електричар, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Ома, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), на енглеском