18-XII-2023.
Петог сам најзад углавио оне две даске што треба да преузму део терета од нагореле греде. Није испало баш онако како сам замишљао, све то изгледа право и геометрија је као тачна, а кад кренеш да причвршћујеш, оде ти по пар милиметара тамо-амо. Какав столар, таква и столарија.
Шестог ме у пет ујутро пробудио зачепљен нос, не оно да сам слинав, него отечен, како то већ уме од плаве пилуле, отекне док лежим. Усправим се и прође за десетак минута. Но, овог пута је прошло за двадесетак, већ сам се расанио, ајд сиђи скувај кафу... до ручка здувам две, замало и трећу, но та је ипак дочекала и ручак и поподневну дремку од цела два сата.
Пре ручка стижу неке паре. Нов поштар, клинац неки ал' баш се оно труди, и видим да су тих 4660 од тетка Јање. Нема поруке, а и презиме јој је старо. Мислио сам да је зовем да видим шта то би, претпостављам да је мој тал од аренде за неки комад земље као и пре неку годину, ал' не бих издржао да је не питам то око презимена. Могуће да је поштар напросто откуцао старо по навици, пошта јој је на пљуцомет, знају се годинама. Те тако нисам ни звао. Могла је и она исто тако да зове, па није.
Нисмо нешто много радили, само посклањали алат који више не треба горе. Око 17 зове Бајло, каже Оли Боју умро муж. Оно јес био скоро 18 година старији, а Алцхајмер га је дрмао већ десет година, но је већ био постао агресиван. Каже да ни Кристинин није у много бољем стању, рак костију. А чуо је све то преко групе на фејсу где су и Милица и Рајка, обе такође са болесним мужевима. Онда поделимо задужења, он јавља даље, ја зовем Драгану.
Онда је испало да сам легао пре поноћи, пада глава, очи монтажне... И спавао као сисанче од голуба. Где ми стане.
Дванаестог је дошао Јокса гипсаџија, исти онај пајкан што је 03-X-2013. радио плафоне у поткровљу, да их уради поново и да изглетује салон и предсобље. И опет са сином, који је сад испао поприличан, није баш двометраш али му ни не фали много до тамо.
За њима је дошао и камион са дрваре, и донео им материјал. Овог пута су те гипсане плоче дигли право са земље, возач и син додавали одоздо, Јокса прихватао и носио унутра. Већ први дан су урадили доста, пре свега косе делове таванице, и убацили светла у њих. Светла су уградна, ледовке, не дебље од самог гипса. Испало је нешто јаче него што смо мислили, рекао је девет испало дванаест вати, ал' светло је пријатно... Биће и то ускоро готово све.
Већ петнаестог је све то изгледало много другачије - таваница у салону скоро готова, остали још зајебани делови око греда и по угловима. Сва она минерална вуна коју нису уградили пре десет година је сад дошла где треба, светла уграђена где ће већ да дођу. Шеснаестог је већ кренуо да кнауфује... тј да глади саставе и убацује мрежасте траке за ојачање. Кнауф је фирма која прави и глет масу, и ту масу за спојеве, и те траке и још сто других потрепштина за гипсаџије, и некако ми се чини да „искнауфовати“ значи две-три ствари, зависно од тога шта се тог тренутка ради. Исплатио сам му неких 30000 аванса, како је код њега већ обичај, не много у односу на будући износ, а опет доста да му значи.
Седамнаестог нису радили, ајд што је недеља, него што њему дође да ради дневну смену, изборни је дан, а ради у Београду, а син набио некакву повисоку температуру. Нина и ја смо отишли поподне (чим смо ручали) код Лене и Милана, да однесемо јаја. Накупило се већ стоседамдесет, немамо више где да их ставимо. Ове младе коке не знају кад је крај сезоне. Лепо смо се издиванили о којечему, Лена каже да осећа само оволишну мучнину, али стално. Пала је и која добра фотка - ретко имам прилику да фоткам са 14. спрата - а око Нининог божићног пазара је било најлакше - она је отишла преко на Ушће, а ја прилегао. Истина, управо сам се био скинуо са поподневне дремке, са којом сам већ стигао до повећавања дозе и условног рефлекса, ал' прилика је била таква. Заспали су већ и Милан и Апи (који је опшетао својих тридесет кругова око стола и изморио се), а и мене је чекала вожња назад, па да ми се не би опет придремало пред Лукићевом. Кад сам се пробудио, и Нина се вратила (купила скоро све по плану осим чакшира за себе), Лена нам скува по кафу, па полако. Утом зове Драгана за сутрашњи френдз парти. По мом бројању овде, што сам урадио пре десетак дана, требало би да је стоти, што се не слаже, и по броју линкова изађе да ће пре бити 89. Ма није битно где сам побркао лончиће.
Јоксин син примети да ја доста фоткам, па ме упита око тога... и дође дотле да му није јасно како то да тврдим да сам био саоснивач у ДЦ-99, кад је оснивач Мишко. Објасним му да је садашњи клуб отприлике трећи у граду, а ово где сам ја одиграо је други, пре педесетак година, и поздрави ми Мишку Ленђела. И он то и уради, и следећи пут рече да ме овај поздравио.
За ручак смо три дана имали супу од јунеће коске, тачније кравиног колена, што сам узео кад сам неки дан ишао у месару, јер су имали ето баш ту једну. Супа је тамносмеђа, јака. У супи су кнедле (гриз и јаја...), јер никако да ухватимо време и нарочито место да направимо резанце. Па тако, у супе кнедле, у чорбе тарану. Но, ускоро...
Тог осамнаестог је Јокса прешао на предсобље. Ту је зајебано јер је један део таванице над степеништем, па је требало смислити скелу. Прошли пут је углављивао лотру, ал' није било степеништа да смета. Но, и овог пута смо извели нешто слично, углавили смо ову новију, алуминијумску, развучену на око 4м, па од ње једну краћу фосну попреко до хокле, а од ње до краја степеништа дужу до друге хокле. Добила се скела на висини од око 60цм, таман да може да дохвати таваницу. Тог дана је завршио и те плоче, и сад више нигде немамо ни стаклене ни минералне вуне, да дахнемо душом.
Отишао је нешто раније, таман да нам остави времена да се спремимо за излазак, ал' ипак смо каснили, јер су Линда и Санда, наравно, имале неких захтева у последњем тренутку - палачинке, чикине ногице (в. Кућни). Каснили смо само двадесетак минута. Ракија за данас је била овогодишња јабука, која је прошла неочекивано добро - њих двоје су сипали по трипут, ми по двапут, а и те њене чаше (нове, али на исту фору као старе, широке и два-три пута веће него што треба, па сипаш отприлике и мора бити много више него у класичне). Но, нисмо се нешто распиштољили, осим што је Борче имао један од својих периода кад ем прича једно те исто три-четири пута заредом. Каже „имамо две топлане, велику и малу; једна је на гас друга на мазут; једна је за редовно грејање и, ако треба, струју, друга кад се не исплати палити ову, дакле имамо једну која...“ па тако два-три круга, па сам га већ питао „одакле нам осам топлана?“ и направио још горе, кренуо је испочетка... И ни не сећам се да ли је прешао на ствар.
Нека доба он помене Банета Зелена, знају се однекуд. Где ме нађе, не спомене се годинама па онда одједном искрсне. А, да, био је и тренутак кад је Борче поменуо Питера Џексона и како је фино скоцкао видео са заборављеном песмом Битлса, са њима али без иједног од њих (а?). То је Јоко нашла, на касети, кад је спремала таван, шпајз или тако неку гаражу. И то смо, наравно, морали да одслушамо и одгледамо. Ма, песмичуљак ни тамо ни овамо. Не знам да ли му је то нов телефон, исто лоше звучи као онај стари. Гледаћу да смислим нешто за наредни пут, на тој касети има још две-три ствари.
А нешто ми се није баш ни пило; пијуцкао сам, ајде, ко зна колико сам вина попио (она пива), Драгана је вазда помало досипала, ал' ми се спавало већ иза поноћи. Но, расправа се с једне стране смирила, тј он је престао мало да вата на галаму а ја престао да покушавам да кажем нешто док они не испуцају исту муницију трећи пут, а с друге стране су се појавили нови занимљиви моменти па све никако да кренемо. Ухватили смо такси око 2:00.
Деветнаестог и двадесетог су Јокса и син изглетовали скоро цео салон двапут, предсобље једном. Успут је и уштрцао пурпен (розе, овог пута!) у окапницу крова од терасе, да се више вода не слива низ зид, да прекинемо већ једном са тим периодичним поплавама. Предсобље, нарочито простор испод степеништа, смо испразнили, па нек уради и то. Рачун ће с тим изаћи на 900€... а да смо њега узели да ради плочице, можда би било нешто спорије, ал' би свакако било ем боље ем јефтиније. Сад, јебига.
Трипут сам излазио из куће - једном преподне, бициклом, да одем да испоплаћам рачуне. Други пут до Боба брзождера, да донесем Раји и Виолети пљеске (које се још увек зову бургери, интерно), и трећи пут у осам увече, да се нађем са дилером за дуван. За пред спавање, после забаве, отворимо неку виљамовку из Такова, ко зна откад нам стоји и... ни налик, сестро. Попили смо три и позаспали, али није то то. Јесте, има неки укус, ал' на крушку се осети кад се приноси носу, а не кад се издише, онда више вуче на шљиву, сељачку. У груди греје али греје и у устима, од чега смо се одвикли. Ово се архивира па ако неког зајебемо, зајебали смо га, ако не, препиче се догодине. Вадим за следећи пут неки зглаван тутифрути, сигурно је сигурно.
Увече наишла Вера са ћерком, клинке наравно одушевљене, пао и неки играњац. Донела нам неку кесу са две тегле меда и још којечим, каже предизборни материјал, то су им дали да деле. Јеботе, она је једини стручњак тог профила у целом граду, и нема ко други да замени ону госпођу што је отишла у пензију, и опет није могла да добије посао док се не учлани у СНС. Ко би дошао на то место да она није пристала, неки лојални немач појма?
Двајспрвог је она полепила плочице под прозоре, где је досад фалило (или где је морало наново, разбили ови кад су вадили старе прозоре), те ће ова двојица још имати да то доглетују кад се осуши. Један прозор поподне, два увече, један још јуче. У међувремену смо отишли са девојкама у Лидл, и гле ко се појавио - Бане. Кажем госпоји му „ниси ме познала... ма оно пре три године... да, већ сам прешао шесетпету“. Кад су чули да су нам ове две пето и шесто унуче и да чекамо седмо, направили су фаце оно свака част мајстори. Добро изгледају, он је скроз оседео али се и штогод укрупнио (у главу!), њој се једино по лицу виде године, ал' то није нека баба, него госпођа са усредсређеним изразом, чим помери фацу скине пет година.
Двајстрећег био комшија столар, донео врата за салон, замену за она нагорела, и рукохват за степениште. Монтирао, све цакум пакум.
Двајшчетвртог дошли Јокса и син да доврше глетовање - пицабоце и буџаци, где шта фали и где није прошла друга рука. Фрејс се појавила у видео разговору са унучићима, скроз иста као што је увек и била. Срећом, није била при гласу па је разговор био прилично кратак. Била је нешто оперисала на грлу, јер нашли су јој је знам шта на не знам ком снимку, а кад су то отворили, нису нашли ни трага од тога, па су је чачкали још два сата не би ли нашли нешто што баш треба да се оперише. Нису нашли, ал' су бар наплатили сате и оставили јој ожиљак за успомену. Иде у цркву а не верује, лекарима верује.
Спомиње се: 03-X-2013., Апи, Бане Зелен, Вера Вранеш, Виолета, Драгана Витас, ДЦ-99, Јелена Средљевић (Лена), Кристина Бирчанец, Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Милица Ерцешки, Мишко Ленђел, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Оливера Стојановић (Оли Бој), Рајка Чајканић, Рју (Раја), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), тетка Јања, френдз парти, на енглеском