У среду (2.) сам отишао бициклом до града, да ми Монгол одштампа пасошке фотке за Нину, Рају и Виолету. Пошто овим двема истичу пасоши негде априла, то значи ће или до тад да се врате кући, или да ћемо до амбасаде ићи двапут. Испало је да Монгол више није власник тог дућана, него оног избаченог одељења у уличици иза (а које је било у ствари затворено), но власник овог ме препознао. Био је на оном течају рачунарства што сам држао давне 1984. у Дому омладине. Каже, кренуо прво са рачунарима па после правио прву локалну телевизију, још 1991. И тада је била иста прича, он о техници, ортаци о парама, па су га испалили. После је имао још једну локалну телевизију, коју смо накратко видели 1999. - но, каже, кад је требало да крене посао, нас бомбардују, муштерије за рекламе остану без пара... да је пун џак пичака он би курац извукао. Тако да... е, мала, пази, пребациш јединице у инче, у величину укуцаш двојку и шаљеш на штампу. И немој ми обрезивати, те твоје маказе су за 50х50мм, ово су Амери, никад не знаш на какву будалу ћеш да наиђеш, ако они кажу 2", то је 50,8мм, тако је Џеферсон заокружио, нема логике и боље да не рачунамо да је има. Покушао да увалим ону новчаницу од 200 динара, којој фали ћошак, ал' јок, каже, дневни пазар предају на серекешу, аутомат само испљуне такву новчаницу и све јово наново.
Напољу сретнем Јозија, поседимо једну пуш паузу (он не пуши, није битно). Наишао још један некадашњи (и поновни) члан клуба, и ајд да проверим (мада баш личе, знао сам унапред), јесте, оно је његова сестра с којом сам радио оно једно полугодиште 1980. и његов је отац оно одлазио у пензију 1982. па сам од њега наследио да у машинској радим распоред часова.
У петак сам ишао до малог дућана да узмем другу гајбу јабука, нек су деца жива и здрава што воле јабуке, и 5кг шаргарепе. Ајд кад сам већ ту, да оперем Јоду, нисам га прао ваљда од регистрације, све рачунам киша ће то. И досетим се да аутомат који издаје жетоне увлачи новчанице... подметнем му тих 200 динџи, и он уредно препозна новчаницу и испљуне два жетона и пре него што је тај фаличан крај ушао. Е, тако, треба познавати машинску логику, никад не знаш кад ће добро да дође.
Тог дана јој је био рођендан, што смо увече прославили међу собом - остатком оног лањског тутифрутија и остатком дуње, оно што нисмо попили на Дивчибарама. Остало мало и за сутрадан увече.
Са Леном смо се договорили за недељу, ручак у Занатлији. Поподне се јавио Боба, да честита рођендан. Каже хтео је јуче ал' су се он и Милена усељавали у стан, па кад се сетио да је хтео да зове, већ је било данас. Што ће рећи да је кућа продата (43000€), и да је бивша госпођа мама исплаћена и мирна Бачка. Те смо прикључили и њих двоје за ручак.
Ручак је био супер, скупили смо се тамо у размаку од десетак минута, иако се Нина држала свог обичаја да крене са фризуром итд у време кад ми и деца већ цупкамо на улици. Таман мислим да је готова, кад чујем фен... ма добро, нема једа, сваки пут смо стигли на време. И све океј, сви лепи и гладни, па после сити, ал' немам појма шта се причало. Ми смо заузели даљи крај стола, између деце, и... није могло да се разговара. Музика. У другом делу сале су тамбураши (са хармоником) пичили све у шеснаест, неко је нешто славио... Питамо да пређемо у башту, видим да сад има зид и више није ни башта. Јок, каже, не може, то је сад друга кафана, газдин син и снајка. Онда приметим молере како још тамо раде. Дочекамо да музика прави паузу, а ја, још горе, сад пуштају бум трас народњаке са разгласа, а кутија тачно Раји изнад главе. Може то мало да се утиша? Не може.
Бакшиш сам ограничио на целих 400 динара, није битно, последњи је.
Комби сам потом зазимио - скинуо клему са акумулатора, да га пријемник за даљинску браву не испразни преко зиме. Можда ћу га и потерати који пут до пролећа, ако буде прилике.
Увече сазвао Борчета и Драгану за вечерас. Наравно, она мора да зајебава, „а шта, ради ти телефон?“. „Да, неким чудом, за последња два дана сам ухватио три позива и четири поруке, да куцнем у дрво“.
Данас пре подне приметим да ми већ десетак дана не стижу имејлови, чак ни спем, и пронађем где оно у Тандртици има конзола да видим грешке... па, има некакав фајл у коме памти нешто, и за који каже да је у погрешном формату, ал' ионако увек уме да направи нов... да обришем, не иде. Ех. Завршило се тако што сам направио нови профил, и пребацио само поруке, филтере и адресар из старог. Чега се тамо накупило за ових двадесет и нешто година, леле... Сваки додатак што је некад био инсталисан, или напросто део текуће верзије, је оставио неке своје фајлове и поддиректорије.
Те сам одговорио и Шкрби, који се чуди што сам чланак о фотци (стражњи улаз у авлију електро школе, снимљен 25-V-2018.) паркирао за 2028. годину, да се онда појави на Суштини. Реко пуштај кад хоћеш, биће тога још. Нисам му рекао зашто га не пуштам сам, док не буде питао, а боље да не пита него да једном само пусти. Јер оно што смо били замољени још априла да бар једну недељу не поклопимо чланак који је написао Боћа сам схватио озбиљно... и нећу да га ја изгурам са насловне стране, коју чини последњих осам чланака, поготово што има на обе илустрације неку хришћанистичку инсценацију. Оно, кад су већ заузели трг, како већ заузму чим се појаве, нисам хтео да се буним, нека их, ал' сад је заузето, и ево од априла чекам да се склоне, нећу ја да их склањам. Чека се још један чланак да то изгура са прве стране, е па нећу ја да гурам.
Осамдеспети френдз парти добро прошао, спремила погачице с чварцима (нова метална оклагија из Лидла, добра) и обарила две коленице. Рече Драгана „а шта ћу сад ја, таман сам планирала коленице...“. Мислио сам да изнесем остатак лањске трешње, ал' је остало једва пола литре, па се пила харе тришња. Од грицкалица је планирала чварке, ал' је узела само мало за погачице, сад су испали скупљи од јунетине, скапирали трговци да је то нама деликатес, нема везе што су претходних двеста година били будзашто, нуспроизвод кад се топи маст.
Мимо чапраз дивана, два добра момента: једно је о томе зашто више нема филмова које бисмо гледали. Па, зато што нема ко да их снима и нема за кога - ти што су одрасли на филму одавно више не добијају паре да их снимају, ту је изведена она легендарна игранка са Ћимином и „Вратима раја“, пуштен је да направи филмчину и не направи велике паре, што је употребљено да се придави ауторски филм и сва власт врати продуцентима, доста смо вас и трпели. Потоњи режисери су одрасли, редом, на телевизији, на рекламама, на спотовима за емтиви и сад већ и на видео играма. Али видео из игара, оне међусцене, је сад већ цео филм, буквално би могло да се избаци играње и остане ти филм. И приде, серије рађене директно за стриминг, где нема ни задате дужине - Нина је навела пример једне где епизоде трају између 20 и 120 минута - ни обавезне паузе за рекламе, него све иде брзином и дужином наратива.
Други моменат је био кад је Борче причао како је Ђоковић могао ладно да победи, требало је само да пребаци лоптицу преко мреже, ... али ју је пребацио у аут. На месту где је тротачка је понављао већ речено, наглашавао разне моменте и све скупа вукао време до звона, два дуга минута.
Санда и Линда су заокупиле Драгану („the girl“) и седеле јој у крилу бар пола сата. Више није лако, једна има 15, друга 14 кила... Није се жалила на ногу, ал' мислим да јој није било лако.
У петак (11.) смо се чули са Леном. Разговарала је за посао на три места, све око 92-100К€ бруто годишње, и никако да се одлучи. И онда јој улети некаква фирма из Калифорније и реши проблем, понудом од 150К$. Јер је долар сад отприлике исти као евро (а обе валуте се штанцују у бесмисленим количинама, договорна економија ради на 11). А десило се да је код треће пролазила технички разговор и добила скроз исто питање као у четвртој (није ишло редоследом појављивања на сцени), па је успут поразговарала са Миланом око баш тог задатка, и он је имао (без притиска овог пута) елегантније решење, и онда знала не само како би се то урадило, него и два-три начина и шта је код ког боље шта горе. „Испада да сам стручњак за баш ту област што њима треба“. „Па, сад јеси...“. И што је оборило с ногу испитивача из четврте, имала је нешто да покаже што је урадила, ону дипломску игрицу ваљда, каже овај „испитао сам досад двадесет и кусур кандидата, и нико ми није отворио свој екран да ми покаже нешто“.
А иначе мајстори су имали хаварију код друге муштерије, а за невољу дан пре тога је изгледало да имају још један дан посла, па су их исплатили. Сад чекају да се то већ једном заврши.
У суботу (12.) сам најзад кренуо да радим нешто што сам већ био почео, па мало одустао јер сам успео да побришем то што сам радио - мрз (в. Кућни) свирача у Пајтону. Већ сам нашао нешто од чега бих почео, што ваљда некако и ради, ал' мени треба више - пре свега не да ми само свира фајлове које му дотурим, него да одржава целу библиотеку са неколико плејлиста. Од Напстера наовамо сам навукао око 29000 наслова (с тим што повремено бришем неке, па уме да падне и на 26000), није то за апликације са слабим срцем. Биће ту посла и посла, таман да се забавим преко зиме. Која се одлаже до даљњег, време је баш лепо, као да је октобар. Тек у понедељак је поотпадало преостало лишће па се опет указао комшилук.
Поподне сам одвео девојке (Нину, Виолету, Санду и Линду, јер се Раја таман опоравио од некакве четврт грипе што га је држала, па је баба остала са њим) скроз на други крај града, у рођендаоницу, где је Вера држала рођендан својој ћерци. То је неки онако амерички тржни центар, испочетка се звао нешто јеврејски, сад нешто енглески, чак на излазу према Новом Саду. Није доста лоше, ал' никад ми оданде ништа није требало што нема са ове стране, никад разлога да запуцам чак тамо. Нашкљоцао сам се поприлично, мало издиванио с људима, деца слатка, ма дивота. Гледам фаце, и ове забавиље и келнерице и децу и родитеље... генетика, јебига, тачно ми излазе пред лице реинкарнације разних фаца од пре 40 и 60 година. Наравно, никад све одједном, нема правих двојника, али често таман довољно да препознам неког давно невиђеног.
Деца су се добро забавила, велики играњац. Чак сам појео и парче торте, па сам после чекао пола девет да вечерам, а и то једва некако. Пробала нови брзождер код месне, две пљеске, Раја своју смазао, Виолети није легло, а ни ја нисам баш успео да докрајчим то њено.
Остали смо, изгледа на пет мачака: Џими и Рундек (праунуци родоначелнице династије), Мими (мајски мачор овогодишњи, дође им брат по мајци) те Џенифер и Амелија, Џимини августовски. Матора Сива је последња три дана само долазила на доручак али није јела, а данас је и то престала. Нашла ју је, недељу касније, напола распалу у подруму.
У недељу предвече сам дежурао поред мобилног, гледао да се не суспендује, и успео да видим кад је Драгана звала за следеће вече. На форуму су ми лепо објаснили где да гледам, ал' ме некако мрзи, незграпно је - ако треба негде нешто да едитујем, уграђени едитор је трапав са оном пипкавом тастатуром, а ако му приђем из Змајчека, не могу да едитујем ништа јер едитори не раде у терминалском прозору, осим вима, који је... уф, нећу то да учим, то је као да сам се вратио 35 година у прошлост. Ако хоћу баш да едитујем нешто, најбоље је да бутирам у Џампдрајв па онда видим његов диск као свој, што онда значи да потом морам опет да бутирам у Манџаро, што је неколико минута у циклусу покушаја и попушаја. Заметан посао па ми се ни не ради.
Сат-два касније смо причали са Гораном и Стенлијем. Након два-три месеца сам најзад видео Нешу и Аниту. Баш су слатки и весели, благо деди. Стенли ће морати за који месец опет да се снађе за радно место - не запослење, он је соло играч, него баш где ће да ради. Јер ради код ортака Мађара, који пак дели радњу са неким Кореанцима, а они би да се прошире, и овај ће канда да затвори свој део, а ко зна где ће онда, можда у други град. Са газдарицом као преговарају око кирије, али то споро иде, па су јој и сад платили по старом. Њен син је увртео у главу да би могла да наплаћује више, ал би да умеша неку посредничку агенцију, која би узимала 12% за менаџмент, што је просеравање - они само гледају да уберу паре и нарочито да што чешће доводе нове станаре, ту највише зараде. Што станодавац буде на губитку код сваке смене станара, ту мора мало и да се офарба, опере и дотера, то се њих не тиче.
Понедељак, е свашта. Нешто смо помагали неком на УАу, и лик рече да је успео то да уради и из прозорчета са особинама. Реко „знам да то може ал' то прозорче је ситно, слова су сувише ситна данас, па сам зато предложио онако“. Кад улети Кристин и каже да у ствари фонт тамо може да се подеси. И гле, стварно може. Патио сам се са тим последњих двадесетак година и нисам приметио. Баш свашта.
Увече код Драгане, 86. френдз парти, све нормално, попили, клопали, прешли на вино/пиво. Сад сам решио да смањим доживљај са надахнућем, и да се мање мислим шта смо носили њој шта њему, него ћемо исто. Овог пута тутифрути 2018. То ћемо и њему однети следећи пут.