Јуче смо Брља и ја били негде јужно код неког сокаџије, тезга... јер Аваи нешто слабо напредује, а лова из Софтекса је иста као и прошле године, што уз њихову инфлацију више не изгледа онако добро као онда. Овако бар урадимо посао и стрпамо паре у џеп, нико ништа не мора да зна. Тип ионако пола ради на црно... штавише, одмах нас је ставио пред ту дилему, како да он води то црно а да се не види. Наравно, не пада нам на памет да то радимо, ми немамо ништа с тим (а наслушали смо се прича о колегама које су заглавиле ћорку јер их је муштерија подметнула као жртву), него смо му показали како да направи бајаги магацин за тестирање... Схватио је шта причамо и није више питао ништа на ту тему.
Било је мало чудно да тезгу радимо у недељу увече, ал' дај шта даш. Канцеларија му је изнад неке нуспросторије, ту му је ваљда грејање, видели смо гомилу шипки од пресоване сламе, сунцокретове и орахове љуске и којечега, тим се греје. Као нешто греје и халу, што је у приземљу главне зграде (на спрату му је стан), али ту сваки час улазе камиони и истоварају празне флаше и утоварају пуне. Већина тих камиона је изгледа из оне категорије кршева које треба добро поправити да би смели да се гасе кад хоћеш. Пошто се то не поправља, за сваки полазак је фрка и мука док упале, а после нико није луд да гаси, него то ради док не заврши посао за тај дан. Ови се у хали смрзавају, удишу издувне гасове колико већ морају, и проветравају стално.
Данас на посао, преко Хоргоша.
Ово је вероватно било ове недеље:
Зову ме са другог краја града и описују како све ради само неће да прими датум контроле, само сними текући слог и чека да се унесе следећи. Хммм... јел' ти укључен НумЛок?
Уштедело ми 4км до Геменцке поликлинике, вероватно пешке.
Како сам знао? Па, све је радило на catal6.prg, тако да ни од чега нису морали да куцају шифру (а било је тих шифара, ал' нису морале да их знају, као што је још увек био обичај на многим системима). Пошто је муштерија у овом случају сестра на хитној хирургији, нема ни износа ни количина да се куца, нема бројки нигде. Једини тренутак кад бројка наиђе је на крају, кад заказује контролу - датум је, јелте АНСИ формата, то се троши у Мађарској, гггг-мм-дд, прва цифра је кец, кец је на икс те тастатури тезгарио као тастер Крај (ако је нум лок искључен), који пак ради управо то, крај уноса, сними, следећи.
А једном сам и морао да одем, због нечег другог... можда чак исте недеље, на хирургију. Та сестра је била нека опасна, никаква риба ако ћемо право, ал' отресита и прави зајебант. Видела ме како сам се паркирао преко пута Геменцке поликлинике, на паркинг код новоградње, на равничарском делу (болнички комплекс је био на узбрдици), што је мало тешње, ту је Ула једном искривила огледало на колима, ал' је била сва срећна кад сам јој показао да фирмина опел астра има та огледала на опругу, само га вратио назад и ништа није било.
Прешао сам пут право ка улазу у поликлинику, до пешачког прелаза је било 30м. Онда ме питала да ли у Југославији постоје зебре. Реко да, а исто већ тридесет година имамо гужву у саобраћају и добро увежбане рефлексе кад може безбедно да се пређе пут... И ту им испричам овај виц (не, нисам га прекуцавао за овде, већ сам га укуцао у збирку, само ће бити зајебано да га преведем на енглески).
Седи лик у кафани, пијуцка своје пиво, кад за суседни сто седне тип са мајмуном. Наручи себи рум а мајмуну кекс. Он попије рум, а мајмун тури кекс у дупе. Па тако два три пута. Гледа овај и ништа му није јасно.
- Келнер?
- Изволите?
- Зашто мајмун ставља кекс у дупе?
- Немам појма, нит је мој реон нит знам госте, ја сам овде од понедељка. Зваћу вам шефа сале.
Шеф сале стиже.
- Изволите?
- Зашто мајмун ставља кекс у дупе?
- Јој буразеру, немам ти ја времена да гледам шта гости раде, доста ми је ових мојих мангупа келнерских, душу ће ми појести... него види са гардеробером, он је ту већ сто година, ваљда ће он знати.
Оде лик до гардеробера.
- Изволите?
- Зашто мајмун ставља кекс у дупе?
-Немам појма, ја одавде не видим салу, а тај мајмун не носи капут, није ми муштерија, не занима ме. Него види с баба сером, њој стижу свакакве приче.
Код баба сере.
- Изволите?
- Зашто мајмун ставља кекс у дупе?
- Знам само кад дође да га пусти. Његов газда уредно плати, није циција... а зашто... ко ће то знати. Види са музиком, они гледају одозго, имају бољи преглед, а и пазе да осете реакцију публике. Ако они не знају...
...
- Музика?
- Изволите?
- Знате ли зашто мајмун ставља кекс у дупе?
- Знамо, како да не знамо, но то ће мало да кошта...
- Добро, ево.
- Е, тако... три, четири... зашто маајмууун... ставља кекс у дуууупееее....
Е сад, како сам то испричао на мађарском, немам појма. Око главне реченице сам запамтио да су ми помогле, она и она друга, каже се „mert dugja a majom a kekszet a segébe“. Океј, прошло супер, мало зајебанције није на измет... Вратим се у фирму, Болди и Јози питају како је било, ма океј ништа нарочито, него замисли испричао сам им онај виц са мајмуном и кексом. Немој срати. И онда њих двојица покушају да замисле мене како то причам на мађарском и зацене се од смеха. Како рече Јози једном за мој мађарски, „није да га баш скроз говори, он комуницира“.