(2006) Na ulazu je kapija sa rampom i čuvarskom kućicom. Uglavnom može da se uđe i bez propusnice (možda ste nečiji gost ili ste možda mušterija koja bi da pazari), preko dana barem, ali budite sigurni da je neko gledao u monitore. Kamere su prilično neupadljive, ali ne treba detektivsko oko da se primete.

Unutra, kružni put krivuda između kuća. Travnjaci uredno podšišani, bazen, i nigde nikog nema. Nema nikakvih prolaznika, jer ovo je spavaonica - mogu samo da se prošetaju do komšije, ali sad je vreme ručku, nedelja, i svi sede kod kuće.

Oko naselja ograda, sa dobrim obezbeđenjem, van naselja šumica, polja, i ostala priroda. Možda jezerce. Nema ni stotinak kuća, ni prodavnice, ničega. Svi ionako sedaju u kola kad im nešto treba. I plaćaju skuplje da budu u takvom naselju, jer računaju da su tu bezbedni.

(2009) Prošlog leta je trebalo da pokupimo ćerku sa žurke iz tako nekog bogataškog naselja. Od prijavnice, gde smo dobili žeton za rampu, do same rampe ima dobar kilometar. Prijavnicu smo jedva našli, tako što smo pitali tipa iz obezbeđenja u restoranu (i restoran je deo naselja). Žeton, naravno, ne radi, odemo po drugi, ne radi ni taj. Parkiramo kola i prošetamo oko rampe. Obezbeđenje je u stvari bez veze, bacanje para - bilo ko bi mogao da se provoza kroz deo koji nije iza rampe, istovari momke, ode i vrati se po njih kad urade posao, a da ga baš niko ni ne pogleda. Čak ni ta prijavnica nije na ulazu, nego po strani. A tzv. bogataši u naselju... posle saznamo da su prezaduženi, da je dug već sad veći nego vrednost kuće, da im nije jasno ko ih gurnu u sve to...