Iz dana divljeg zapada ostao je običaj da "dobre ograde znače dobre komšije" - jer onda moj vo neće zaći u komšijin kupus.

Mada još ima stočara - industrijski uzgoj svega još nije istrebio pojedince - stoka više nije razlog za tolike ograde po stambenim četvrtima. Možda psi.

Ali, i tamo gde nema pasa, dižu se ograde. Ponegde ne baš do ulice, travnjak se ostavlja otvoren ili se ogradi niskom (belom, obavezno belom!) ogradicom. U siromašnijim delovima, to je možda obična žičana na okvirima od cevi (bez zidića ispod kako se to radi kod nas), sve pocinkovano i ne farba se.

Česta je i vrlo standardna visoka ograda, od metar i osamdeset (tj 6 stopa), sa daskama zakucanim gusto, ili možda naizmenično - jedna spolja, jedna iznutra. Takve često dižu oko zadnjih dvorišta, čak i (a možda i naročito) tamo gde su kuće u nizu pa je to dvorište jedva 6x6 metara. To zato da im niko ne zaviruje, naročito lopovi amateri, da biciklovi i ostalo ne bi bili na oku.

Na tarabi često stoji čuveno "No trespassing", tj upozorenje da će svaki ulazak da se smatra za ometanje poseda, i da je pravo vlasnika da otera, najuri, tuži ili čak i (u ekstremnim slučajevima) upuca prekršioca. Tu, naravno, postoji milion pravnih finesa - na sudu neće imati mnogo simpatija ako neko vilama pojuri decu kojima je lopta pala u njegovu avliju, ali će isto tako ladno okvalifikovati preskakanje visoke ograde kao provalu, ako postoji bilo kakva loša namera.