Pravila su se od nerđajuće čelične žice, ponekad sa korpom od plastike, ponegde u živim bojama. Neki dućani su imali narandžaste, neki plave, neki zelene, neki crvene. Ta nerđajuća žica baš i nije tako nerđajuća, to je samo niklovano, a to drži dokle drži, a pošto mnogi dućani drže kolica na parkingu, to kisne.

Po parkingu su torovi (corral) za kolica, odakle ih momci iz radnje kasnije preguraju u radnju. Pošto nabiju po tridesetak komada u kompoziciju (treba ih ponekad gledati kako s tim stotočkašem manevrišu) desi se da se zaglave po dve jedna u drugu, pa se oko ulaza nađe i po 5-6 sijamskih parova kolica.

Od oko 2007. je prvo Volmart počeo da uvodi kolica u nekoj groznoj tamnosivoj boji, sa korpom od još groznije tamnosive plastike, sa nekakvim pomalo ljubičastim providnim odbojnicima na uglovima, užas jedan. Sivilo skroz. A onda je pojava počela da se širi - sad i drugi dućani zamenjuju svoje rastandrkane i glasne modele ovim novim, svako u svojoj varijanti sive.

Za decu imaju dečija kolica, u dve varijante - ili da se deca voze u njima (sa sve sedištem i bajagi volanom) ili baš mala dečija da se i dete vaspita da izraste u velikog potrošača, hm. Za invalide imaju i kolica na struju, sa sedištem, upravljačem, ručnom komandom za gas. Invalidi to ponekad koriste; češće se njima voze koji su suviše debeli. Večeras sam video jednu kojoj je van sedišta sa svake strane virilo toliko da bi se samo iz viška sa jedne strane dale isterati obe moje butine.

Značajna razlika između njihovih i naših kolica je što se samo prednjim točkovima skreće, zadnji idu samo napred-nazad. Nema guranja u stranu.