Приватна фирма у селу одмах јужно од града, Аваију међу пет највећих муштерија. Не знам од чега су почели, можда са само два-три камиона, али кад смо се њих дохватили, већ су имали туце осамнаесточкаша који су зујали Европом, житни силос... а онда још три, од чега су бар један сами изградили.
Апликација за силос је била забавна, машине окружене органском прашином, вазда у опасности од мишева (који воле топла места са финим кабловима за грицкање). Морали смо и да урадимо интерфејс ка камионском кантару, са све логиком да се мери башка пун башка празан (не обавезно тим редом).
По силосима су имали по озбиљну машину, углавном пентијуме, све ганц ново, и по један Епсон, исти онај ел икс 400. И нема везе што су те кантарске кућице све биле исто тако нове, мишеви су нашли начина да уђу и угнезде се, те је тако један од штампача стигао на канал код Бранка Глумача. Дијагноза: мишеви запишали матичну плочу, мокраћа изгризла штампу. Баци, купи нов.
Занимљиве су биле причице њиховог шефа, типа иначе задуженог за нас (можда је то био и газда лично, изем ли га). Каже да му се населила нека родбина из Босне кад је оно 1992. кренуо босански рат. „Ех, избјеглице изјелице... цео дан само лоче пиво, ждере чипс и буљи у телевизор и курцом не мрда... већ су ми трећи даљински уништили. Јел' могуће да смо ми такви били кад смо дошли овамо? Добро су нас и трпјеле те Лале.“
Била је и забавна згода у дирекцији, догађај који сам чуо кад се десио. Дошла секретарица и прича како је покушавала да пошаље факс. Пошто није било засебне линије, покушаји су се смењивали са телефонским разговорима, а било их је доста и никако није успевало. „И замисли ти како је та безобразна, пита ме јесам ли проверила како сам ставила папир... па ђубре једно, ја да ставим папир да она не троши свој!“.
Причицу сам окачио на сезам, а стигла је и до часописа Писи Прес.