12-IX-2020.
Десетог је испало да је била заузета са девојкама, ваљда су ово друго двоје опет спавали у некој својој смени - па сам сам отишао сам у Петерхид. Прво свратио до Детелине да купим нову метлу, спојнице и пиштољ за црево, јер су нам и то били украли. Протерао сам косилицу докле сам стигао. Донео пар канти воћа, углавном виноградарских бресака, нешто крушака и јабука и чак и нешто грожђа.
Једанаестог смо отишли обоје и почистили колико смо могли. Нисам понео усисивач али зато резервну четку, јер сам јуче заборавио да унесем ону нову. Зачудо, још је била ту, али је зато нестао парадајз који сам запамтио да ће данас бити зрео. Пичка им материна лоповска. Па сам набрао пола канте неког што ће бити зрео сутра, са све ситним сен марцинијем, који уме да порасте до 10цм. Овог пута је јака суша а нисмо заливали (компресору није ништа фалило, ал' нисмо знали), па нису већи од палца. Ал' укусни су и никад нису водњикави. И тако смо све спремили за сутра, чак и есцајг опрали. Нека доба се јавио и Бајло, да најави ко ће доћи ко неће. Иванка никако, управо јој умрла ћерка у Америци. Биљана не иде по кућама (тј била је пре три године, чудом). Жара више не долази јер му се сваки пут накачи Чомбе и гњави га, а он једини међу нама да је озбиљан верник. Мада овог пута ни Чомбе не долази, јебе га остеопороза, каже да је већ 10цм нижи него пре. Баки се таман опоравио, најзад је и деда постао, ал' се сад ујак обесио па је опет у бедаку. Мјежац је ОК ал му долазе ћерка и унук (ваљда из САД) за викенд, а и ауто му је цркао. Средљак је обећао да ће доћи, па на крају није.
Поподне сам покушао да спремим још једно пакло музике тог времена (1970-1974), и таман док сам правио места на флешки, нестане струје и смрзне ми се Змајчек. Сад неће ни да бутира. О том потом, сад немам кад. Тако је Наново спакован исти као лане, музика и фотке да их пуштам на фес. Тј не баш на њега, него на стандардни екраноспаситељ, требало би да средим нешто у њему ал' ми се неће, шта за овај један дан у години.
Ујутро, све по реду. Купио све у Лидлу (ћумур од куће, све остало попамтио и знам где стоји). Мало је зајебано с наочарима, моје нове +1 за вожњу, које сам понео да могу да читам етикете, јер ми дах испод маске излази око носа и магли стакла. Испари за две секунде, а онда опет морам да дишем.
Нисам нашао ситне сланише у пекари, оној где наводно имају нормалног хлеба, баш какав је ЛебарПром некад правио, па сам узео три савијене пите (тј босански бурек) па ћемо исецкати. Коштало свега 5000 а имао сам 6200 да потрошим, остало од лањског великог матурског парастоса, ал' онда ајде, моја је организација, ракија (кајсија 2017, разни остаци од пре, чак и нешто јабуке 2013.2), ћумур, нешто саламе сира и шунке (исецкала ми синоћ) и рад. Да кажемо да сам се раздужио.
Свратио по Драгану, још доста рано, отишао горе код ње на кафу. Нисам је затекао у спаваћици као лане, ни у кади, ех. Већ је била спремна. Стигли смо у Петерхид са доста времена пред собом, изнели столове и столице, чаше, сецкано и тај бурек, плус зврчку за данас - кикирики у љусци, да их све забуним (успело само делимично).
Први су стигли Бајло (нови половни шкодилак) и Сташа. Онда, којим већ редом, Мима, Јасмина, Жуца, Борче и Влада, нигде више од двојице по колима. Јозда је, наравно, стигао много касније, увек има неке обавезе, зачудо није дошао са фудбала и није на себи имао тренерку. Није чак ни срао антипушачки (мада смо, међу присутнима, још само Драгана и ја пушачи). Уздржао се и од свог директорског стила, није држао говоре... осим кад је прекршио оно друго правило кућног реда, пуцао је у пијанисту (прво правило: нема пропаганде, нарочито верске). Тј тражио је да му се поново пусти "Плима" од Индекаса. Бар нису опет "Црни лептири" (наравно, то сам већ обрисао, због њега). И зажвалавио је нешто о томе како је Бодо Ковачевић највећи гитарски јунак целе СФРЈ, увек су га позивали у оркестар Евровизије бла бла бла, знам тај текст, не смета да се чује десети пут.
Јасмина, Драгана, ја, Мима
Роштиљ сам распалио око 13:00, где ми се брзо придружила Мима, као лане. Обрнули смо редослед, јер је овај Лидлов ћумур другачији, јачи некако. Прошле недеље смо роштиљали код куће (наш брзождер био претрпан наруџбинама, па ајде сами ћемо) и прејака ми била ватра, термометар се закуцао на 350, а најбоље ми је на 200 до 240. Па сам овог пута ставио прво кобаје, да замастим решетку, па врат (без костију, имало се пара...) и ћевапчиће на крају. Кад је била готова прва тура, отишао сам да попијем нешто, а преузела је Јасмина. Испало одлично, иако смо имали три кувара.
Нека доба Драгану ухвати у ону шанадну ногу, па дигне ноге на моју столицу кад нисам био ту. Који минут касније сам хтео да седнем, па сам јој само подигао стопала, сео и паркирао их на своју ногу. Што нико скоро да није ни приметио, осим наравно што се Бајло зблануо. Стоји блене и каже "па то сам могао и ја да урадим", на шта сам му одвратио "па што ниси". И још једном исти дијалог, срећом само двапут. Гле, високи су јој палчеви на ногама, баш као код Жуце, а и обема листови почињу да се шире још од глежња а не уобичајено пола шаке изнад. А што имам око за ситнице...
Мима воли свеже воће, па сам јој показао где још нисмо обрали брескве, и у ком углу има грожђа. Онда јој се придруже и Јозда и Жуца, у оној џунгли око летње кујне (тамо ни не улазимо, већ годинама). Одем да им донесем малу лотру, и успут закачим суву грану од руже десном кломпом, и трње ми усече фину линију у левом глежњу. Рана прецизна и површинска, крвари обилато а не боли уопште. Имам љуте алеве за такве случајеве, па кад сам им предао лотру одем до купатила, оперем то мало и напрашим алевом. Крварење стало за минут, како и треба.
Жалио сам се више пута да није фер што се разилазе пре девет - кад ме вино стигне, и останем сам у кући да се трезним или онесвестим, шта прво наиђе. Бајло је покушавао да прогура да остану Борче и Драгана да ми праве друштво преконоћ, ал' није тако испало. Мима је морала да оде већ око 17:00, затим убрзо и Јозда, па сам сконтао да ћемо се разићи још брже него раније, кад смо бар мало палили светла на тераси. Тако сам престао да пијем још око 15:30, а и то је било пола чашице, и прешао на киселу. Спаковали смо Наново и звучнике, остатак меса и шта сам већ нашао, искључили хидрофор, унели столове столице и роштиљ, закључао кућу, сетио се лотре па се вратио да је унесем да не добије ноге. Сео са Драганом у кола па смо кренули, а пратили нас Бајло и Сташа. Док смо дошли до града одмакао сам им цео километар. Пошто скоро никад не возим док не прође бар десет сати од последњег пића, усредсредио сам се баш баш. На овом друму пајкана никад нема, а у граду имају своја места, није било изненађења а није ни био неки саобраћај. Све у свему, ништа се није десило.
Легао у 21:00 и спавао једанаест сати у комаду.
Спомиње се: 26-VII-2021., Биљана Гргуревић, бурек, Влада Марканић, Градивој Ража (Жара), Градивој Средљев (Средљак), детелина, Драгана Витас, Живана Арматовић (Жуца), Живко Мједеница (Мјежац), Змајчек, Иванка Стојанчев, Јасмина Влајин, Јован Зданић (Јозда), Јошко Чобзанин (Чомбе), ЛебарПром, Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Мерима Табарски (Мима), Момчило Раде (Баки), Наново, Ненад Бајло (Бајло), Петерхид, Станоје Сердаревић (Сташа), ћевапчићи, фес, шкодилак, на енглеском